A költészetről
- az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről
- fordításaim
- kedvenc verseim
- gondolatok
- magamról O poeziji
- o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most
- moji prevodi
- omiljene pesme
- zabeleške
- o sebi
Izet Sarajlić Doboj,
16. mart 1930. – Sarajevo, 2. maj 2002.
Govorila
si o snijegu Govorila si o snijegu koji je zavejao ulice. Govorila si o snijegu koji je zavejao naše zagrljene stope. A ja sam
znao jedno: da te moram zadržati, barem dok tuguju drvoredi. Ida voli me. Topli kao Golfska struja znam oplovićemo sva mora nježnosti i bićemo jednom samo uspomene. Ali to je kraj balade a mi
smo tek u sredini. Ida voli me. Voli me Ida barem dok plaču drvoredi. Voli me Ida barem dok psalmuju vjetrovi. A poslije, voli me barem do moje smrti. Poslije, kad umru vjetrovi. Voli me Ida kao da nikad nećeš otići. Kao da ćeš otići sutra.
A hóról beszéltél Az utcákat ellepő hóról beszéltél. A összekulcsolt lábnyomunkat
ellepő hóról beszéltél. Én meg egyet tudtam: meg kell téged tartanom, legalább addig, míg a fasorok szomorúak. Ida, szeress. Tudom a Golf-áramhoz hasonló melegen bejárjuk a gyengédség tengereit és egyszer csak emlékek leszünk. De az már a vég, mi még középen
vagyunk. Ida, szeress. Szeress Ida, legalább addig, míg s fasorok sírnak. Szeress Ida, legalább addig, míg a szelek üvöltenek. Utána meg, legalább halálomig szeress. Utána, majd ha meghalnak a szelek. Szeress Ida, mintha sosem mennél el. Mintha holnap mennél el. Fordította: Fehér Illés
Gledao
sam kako promiču žene…
Sadašnje
I buduće…
Pejzaži,
I telegrafski stubovi,
Vidio sam kako se bezglasno
Smjenjuju noć
I dan.
Iskočiću na nekoj stanici
Lud od tih promjena boje
I linija
I javiću ti
Da sam te na petstotom kilometru ljubavi
Volio jednako kao na prvom…
Kako
smo ti i ja,
da nije bilo ovog južnoslovenskog nacionalističkog ludila,
mogli divno stariti.
A evo,
od čitavog našeg života
ostali su nam jedino
ovi naši tužni ljubavni sastanci na groblju kod Lava.
Reći ću ti
i kad sam u svojoj nesreći najsretniji:
kad me na groblju uhvati kiša. Užasno volim da kisnemo zajedno!
Večeras ćemo za njih voljeti
Bilo
ih je 28
Bilo
ih je pethiljada 28
Bilo
ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi
Sad bi bili očevi
Sad ih više nema.
Mi
koji smo po peronima jednog vijeka
Odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona
Mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
Mala velika moja
Večeras
ćemo za njih voljeti.
I
ne pitaj jesu li se mogli vratiti
I ne pitaj je li se moglo natrag
Dok je posljednji put crven ko komunizam
Goreo horizont njihovih želja
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna
Prešla je budućnost ljubavi
Nije
bilo tajni o polegloj travi
Nije
bilo tajni o raskopčanom prvom dugmetu
Tamo gdje se svršava vrat
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s' ispuštenim ljiljanom
Bile
su noći, bile su žice
Bilo
je nebo koje se gleda posljednji put
Bili
su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti
Bili
su vozovi i makovi
I
s' njima, s' tužnim makovima jednog vojničkog ljeta
S'
divnim smislom podražavanja
Takmičila se njihova krv.
A
na Kalimegdanima i Nevskim Prospektima
Na
južnim bulevarima i kejovima rastanka
Na cvijetnim trgovima i mostovima Mirabo
Divne i kad ne ljube
Čekale su Ane, Zoje, Žanet
Čekale su da se vrate vojnici
A ako se ne vrate
Svoja neljubljena ramena daće dječacima
Nisu
se vratili
Preko
njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza
Preko njihovih izrešetanih iluzija
Sad
bi bili očevi, sad ih više nema
Na
zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi
Mala velika moja
Večeras ćemo za njih voljeti.