Milan Rakulj
Деведесет друга
Деведесет друге,
баш кад сам кренуо у школу
распала се земља у
којој сам рођен.
Учило се по
старом,
а радило по новом.
Моји хероји били
су прваци свијета:
Југа, Миха, Дејо,
Панчев…
био сам срећан
због Црвене Звезде
а тужан јер је
почео рат.
Отац ми је отишао
у војску,
и слику како се
први пут
у униформи удаљава
од куће
док дуго стојим
крај прозора
никад заборавити
нећу.
Толико сам био
изгубљен
а нисам ни знао да
си се родила ти.
Деведесет друге
погинуо је Синиша.
Био је један од
мојих првих комшија
и имао је само
осамнаест.
Погођен је, чуо
сам, из снајпера
док је читао стрип
над земуницом.
Његова мајка Дева
три дана је ридала
из дворишта,
а ја сам плакао у
себи
гледајући слике
моје прве раје и мене.
То је усликао он,
који нас је увијек чувао
и учио да играмо
фудбал
на полусеоском
стадиону.
Сви који су ми
били важни, уосталом као и ја,
живјели су
прекопута.
Слабо шта сам тада
знао,
а поготово нисам
имао појма
о томе да си се
родила ти.
Деведесет друге
растурао сам кликере,
фасада куће ми је
била изрешетана
попут земље пуне
роша.
Чекајући крај
узбуне да изађем напоље
и у преораном
бетону скупљам гелере
постајао сам фаца,
јер сам тако први
уловио лептирицу.
То је онај врх
гранате
који мало ко је и
касније имао.
Кад је једном
погодило у школску салу
играли смо се
ратних шверцера,
украли смо скије и
неколико кошаркашких лопти
које се нису
пробушиле од детонације,
то је била наша
највећа акција.
Стварност ми се
урезивала у машту,
јер ни слутио
нисам да си се негдје родила ти.
Деведесет друге једино
ми, дјеца,
знали смо да
направимо неко весеље.
Хаубице су нам
биле бубњеви а рафали гитарски рифови.
Само кад свирају
сирене
и кад нам очеви
дођу са ратишта боравили смо кући.
Породице су нам
биле обузете бригом,
па смо на улици
учили о животу.
Главни предмети
били су историја ратовања
и физичко
васпитање .
Они најслабији
увијек били су голмани или њихови,
а они најјачи,
зависи од игре, нападачи или наши.
Лопте и дрвене
пушке били су грбови и симболи
дјечије одбране од
зла
тврђаве у тврђави,
градови у граду,
државе у држави и
свјетови у свијету.
Зло је ипак
трајало још коју годину нашег одрастања.
Чуо сам да слично
било је и овдје
гдје сам касније
дошао и у право вријеме сазнао
да си се родила
ти.
Деведесет друге,
тад док сам ходао по жици
у болници гдје
рађала си се ти
инкубатори су били
без кисеоника.
Дванаест твојих
могућих будућих другара
ту гдје си први
пут угледала свјетло дана
умрло је не
проговоривши нити ријеч
не направивши нити
корак.
Због тога никад
док улицом ходам
крај њиховог
споменика
не размишљам о
безнађу
нити мислим да је
данас лоше.
Помислим ко ли је
све тако удесио,
док је пробијан
коридор живота
и док су анђелима
одлазили мали другари
да си могла без
свега што ти је фалило
како ја сада не
бих могао без тебе.
Можда је себично,
али данас имам
само једног хероја
захвалан небесима,
од кад нашла си ме ти.
16. октобар 2016.
Kilencvenkettőben
Kilencvenkettőben, mikor iskolába
indultam,
esett szét az ország, melyben
születtem.
Régi tanterv,
új módszer.
Hőseim világbajnokok voltak:
Júg, Míhā, Dējō, Pāncsēv...
rajongtam Zvédáért*
és szomorú voltam, mert kitört a
háború.
Apám bevonult,
a képet, ahogy egyenruhában
először távozott otthonunkból
míg az ablak mellett sokáig álltam,
sosem feledem.
Elveszett voltam
és nem tudtam, megszülettél.
Kilencvenkettőben elesett Szinisa.
Egyik közvetlen szomszédom volt
és csak tizennyolc éves.
Hallottam, míg a töltésen
képregényt nézegetett, sortűz érte.
Édesanyja, Dēvā
három napig jajveszékelt az udvaron,
én, az első barátaimmal készült közös
fényképet nézve,
magamban sírtam.
Azt a képet ő készítette, vigyázott
ránk
és a külvárosi stadionban
focizni tanított bennünket.
Akik számomra fontosak voltak, ahogy
én is,
a túloldalon éltek.
Az életről alig tudtam valamit
és fogalmam sem
volt arról,
te megszülettél.
Kilencvenkettőben
golyókkal kereskedtem,
házunk
homlokzata akár az üreges talaj
golyó-luggatott
volt.
Vártam a riadó
végét, kinn az utcán,
a felszaggatott
betonon gellereket gyűjtöttem
és góré lettem,
mert elsőként
találtam meg a lepkét.
Ez a valami a gránát csúcsa,
kesőbb is alig volt valaki
birtokában.
Mikor az iskola tornatermét találta
el,
háborús csempészőket játszottunk,
sítalpakat, néhány találatot nem ért
kosárlabdát loptunk,
ez volt a legnagyobb haditettünk.
A valóság képzeletembe vésődött,
mert nem is sejtettem, valahol
megszülettél.
Kilencvenkettőben egyedül mi,
gyerekek
tudtunk vidámságot teremteni.
Dobokként tarackok, gitárszólókként sortüzek szolgáltak.
Otthon csak akkor tartózkodtunk,
Otthon csak akkor tartózkodtunk,
ha megszólalt a sziréna vagy apa tért
haza a harctérről.
Gondterheltek voltak a családok,
mi meg az utcán tanultuk, mi az élet.
Legfontosabb tantárgyunk a háború
története volt
és a testnevelés.
A leggyöngébbek kapusok voltak vagy
az övék,
a legerősebbek meg, a játéktől
függően, csatárok vagy a miénk.
Labdák és fapuskák jelentették a
címert és
a rossztól a gyerekvédelem szimbólumát,
erődök az erődben, városok a
városban,
országok az ordszágban és világok a
világban.
A rossz mégis serdülő korunkat
évekig kísérte.
Úgy hallottam itt is, ahová
később jöttem, ilyen volt és időben
tudtam meg,
hogy megszülettél.
Kilencvenkettőben, míg kötélen
jártam,
a kórházban, ahol születtél,
az inkubátorok oxigén nélkül
maradtak.
Tizenkét jövendőbeli pajtásod,
ahol te először napvilágot láttál,
meghalt anélkül, hogy egyetlen szót
szólt volna,
egyetlen lépést tett volna.
Ezért, míg az utcán
síremlékük mellett járok,
nem gondolok a reménytelenségre
és nem hiszem
azt, ma rosszul élünk.
Arra gondolok,
ki mindenki tett azért,
míg az élet
útvesztőjétben út keletkezett
és a néhány
percet élt barátok az angyalokhoz távoztak,
hogy élhettél a
nincstelenségben,
ahogy én most nélküled
nem élhetek.
Valószínű önzés,
de ma, hálásan
köszönöm az égieknek,
azóta, hogy rám találtál, számomra egyetlen
hős létezik.
2016. október
16.
*Zvezda – Crvena Zvezda
(Vörös csillag) a II Világháború után, a mai napig is az egyik legnépszerűbb, Belgrádban
alakult labdarúgócsapat.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése