Milan Rakulj Stihovi za jednog agnostika – Agnosztához intézett sorok

Milan Rakulj Livno 5. decembar 1985. –

Stihovi za jednog agnostika Ona je neoboriva činjenica sadašnjosti, ljepši dio čovječanstva, nastala čudom. Ona je dokaz teškog života u meni, zbog njene tvrdnje, da niko ne zna kako je nastao svijet i kuda isti teži  u dalekom i nedokučivom svemiru, ja zaboravljam kako izgleda dokolica, satima tražim odgovore a ne mogu ih naći i to samo zato što ona uporno neće toliko dugo da mi napusti misli. Ona vjeruje u nešto a ne zna u šta i svojim shvatanjima me navodi na grijeh jer u njenoj zbunjenosti vidim svoju šansu. Ona svaku noć sanja a uglavnom  se ne sjeća o čemu se tu radi, i njeni snovi zaboravljeni boga pitaj gdje zainteresovali su me više od sopstvenog života. Ona je kosmopolita, kada priča o metropolama moju glavu zablokiraju saobraćajne gužve i blicevi turista sa fotoaparatima. Ona nikad nije otišla na odmor dva puta  na isto mjesto, jer uvijek postoji   nešto što želi a još nije vidjela, stoga se trudim da razmišljam o pustim i egzotičnim krajevima kako bi se što ljepše osjećala  i više zadržala u mislima mi. Ona pojma nema da tamo nema svjetskog čuda koje bi se moglo porediti sa njom i da je kao glavna atrakcija  sebično izložena samo očima mojim dok mi svaku noć krade po dio sna ne bi li slučajno tako lopovski tiha zadužila svekoliko srpsko pjesništvo.

Agnosztához intézett sorok A nő a jelenben a megdönthetetlen tény, az emberiség szebb része, a csodával teremtett. Bennem az élet súlyos bizonyítéka, állítása miatt, miszerint senki sem tudja, a világ hogyan jött létre és merre tart a messzi, elérhetetlen világűrben, elfeledem mi az unalom, a válaszokat órahosszat mindhiába keresem és csakis azért, mert ő, a nő gondolataimat nem hagyja nyugodni. Hisz valamiben, de nem tudja miben, felfogásával bűnbe irányít, hisz esélyemet zavarában látom. Minden éjjel álmodik, ám arra, hogy mi is történik, nem emlékszik, de isten tudja hol feledett álmai saját életemnél is jobban érdekelnek. Kozmopolita, a világvárosokról szólva elmémet forgalmi akadályok és turista-fényképezőgépek blokkolják. Kétszer ugyanarra a helyre sosem ment nyaralni, mert mindig a még nem-látottra kíváncsi, ezért az elhagyatott, egzotikus tájakra próbálok gondolni, hogy minél jobban érezze magát és minél többet rám gondoljon. Fogalma sincs arról, ott nincs hozzá hasonló csoda és mint az egyetlen attrakció, önzően, szemem előtt ő lebeg, álmom egy részét minden éjjel elviszi, talán ily módon, tolvajul csendesen, az egyetemes szerb költészetet kötelezi le. Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://hiperboreja.blogspot.com/2015/06/tri-musketara-banjalucke-poezije.html

Milan Rakulj Slovenske duše – Szláv lelkek

Milan Rakulj Livno 5. decembar 1985. –

Slovenske duše Našem narodu ne trebaju pokojnici on oplače i živog čovjeka. Bili mi na frontu ili u kafani iako nam je svugdje sloboda cilj kao da uvijek lagano umiremo za nama se osjeća neki majčinski žal. Slovenske duše, na muku navikle, ipak ne prihvataju ništa osim sreće kod nas je tako – po genetskom kodu, nebo je naša glavna teritorija stoga nam je i teško na zemlji. Ko nas ne zna rekao bi da smo u surovoj borbi sa samima sobom a ne u običnom dijalogu sa svemirom; svađamo se i mirimo kao godišnja doba i uvijek nanovo ostajemo naivni. Laici su o nama mislili štošta a pametni baš od nas naučili šta je to ljubav.

Szláv lelkek Nemzetünknek nem kellenek halottak, hisz élőket is elsiratnak. Legyünk mi fronton vagy kávéházban, még akkor is, ha célunk mindenütt a szabadság, mintha mindig lassan elmúlnánk, körülvesz bennünket a gyász. Szláv lelkek, a gyötrődéshez szokottak, ám derűn kívül mást mégsem fogadnak el, így van ez nálunk – genetikai kód szerint életterünk maga az ég, a földön nekünk ezért nehéz. Aki nem ismer bennünket, állítja, kíméletlenül önmagunkkal harcolunk, pedig csak a világűrrel beszélgetünk; mint az évszakok, veszekszünk és békülünk és ismét ártatlanok maradunk. A kontárok rólunk sokmindent összehordtak, a bölcsek viszont tőlünk tanulták meg, mi a szeretet. Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://hiperboreja.blogspot.com/2015/06/tri-musketara-banjalucke-poezije.html

Milan Rakulj Деведесет друга – Kilencvenkettőben

Milan Rakulj Livno 5. decembar 1985. – 

Деведесет друга

Деведесет друге, баш кад сам кренуо у школу

распала се земља у којој сам рођен.

Учило се по старом,

а радило по новом.

Моји хероји били су прваци свијета:

Југа, Миха, Дејо, Панчев…

био сам срећан због Црвене Звезде

а тужан јер је почео рат.

Отац ми је отишао у војску,

и слику како се први пут

у униформи удаљава од куће

док дуго стојим крај прозора

никад заборавити нећу.

Толико сам био изгубљен

а нисам ни знао да си се родила ти.

Деведесет друге погинуо је Синиша.

Био је један од мојих првих комшија

и имао је само осамнаест.

Погођен је, чуо сам, из снајпера

док је читао стрип над земуницом.

Његова мајка Дева

три дана је ридала из дворишта,

а ја сам плакао у себи

гледајући слике моје прве раје и мене.

То је усликао он, који нас је увијек чувао

и учио да играмо фудбал

на полусеоском стадиону.

Сви који су ми били важни, уосталом као и ја,

живјели су прекопута.

Слабо шта сам тада знао,

а поготово нисам имао појма

о томе да си се родила ти.

Деведесет друге растурао сам кликере,

фасада куће ми је била изрешетана

попут земље пуне роша.

Чекајући крај узбуне да изађем напоље

и у преораном бетону скупљам гелере

постајао сам фаца,

јер сам тако први уловио лептирицу.

То је онај врх гранате

који мало ко је и касније имао.

Кад је једном погодило у школску салу

играли смо се ратних шверцера,

украли смо скије и неколико кошаркашких лопти

које се нису пробушиле од детонације,

то је била наша највећа акција.

Стварност ми се урезивала у машту,

јер ни слутио нисам да си се негдје родила ти.

Деведесет друге једино ми, дјеца,

знали смо да направимо неко весеље.

Хаубице су нам биле бубњеви а рафали гитарски рифови.

Само кад свирају сирене

и кад нам очеви дођу са ратишта боравили смо кући.

Породице су нам биле обузете бригом,

па смо на улици учили о животу.

Главни предмети били су историја ратовања

и физичко васпитање .

Они најслабији увијек били су голмани или њихови,

а они најјачи, зависи од игре, нападачи или наши.

Лопте и дрвене пушке били су грбови и симболи

дјечије одбране од зла

тврђаве у тврђави, градови у граду,

државе у држави и свјетови у свијету.

Зло је ипак трајало још коју годину нашег одрастања.

Чуо сам да слично било је и овдје

гдје сам касније дошао и у право вријеме сазнао

да си се родила ти.

Деведесет друге, тад док сам ходао по жици

у болници гдје рађала си се ти

инкубатори су били без кисеоника.

Дванаест твојих могућих будућих другара

ту гдје си први пут угледала свјетло дана

умрло је не проговоривши нити ријеч

не направивши нити корак.

Због тога никад док улицом ходам

крај њиховог споменика

не размишљам о безнађу

нити мислим да је данас лоше.

Помислим ко ли је све тако удесио,

док је пробијан коридор живота

и док су анђелима одлазили мали другари

да си могла без свега што ти је фалило

како ја сада не бих могао без тебе.

Можда је себично,

али данас имам само једног хероја

захвалан небесима, од кад нашла си ме ти.

16. октобар 2016.

Izvor: http://srpcasopis.org/2016/11/13/milan-rakulj-devedeset-druga/

Kilencvenkettőben

Kilencvenkettőben, mikor iskolába indultam,

esett szét az ország, melyben születtem.

Régi tanterv,

új módszer.

Hőseim világbajnokok voltak:

Júg, Míhā, Dējō, Pāncsēv...

rajongtam Zvédáért*

és szomorú voltam, mert kitört a háború.

Apám bevonult,

a képet, ahogy egyenruhában

először távozott otthonunkból

míg az ablak mellett sokáig álltam,

sosem feledem.

Elveszett voltam

és nem tudtam, megszülettél.

Kilencvenkettőben elesett Szinisa.

Egyik közvetlen szomszédom volt

és csak tizennyolc éves.

Hallottam, míg a töltésen

képregényt nézegetett, sortűz érte.

Édesanyja, Dēvā

három napig jajveszékelt az udvaron,

én, az első barátaimmal készült közös fényképet nézve,

magamban sírtam.

Azt a képet ő készítette, vigyázott ránk

és a külvárosi stadionban

focizni tanított bennünket.

Akik számomra fontosak voltak, ahogy én is,

a túloldalon éltek.

Az életről alig tudtam valamit

és fogalmam sem volt arról,

te megszülettél.

Kilencvenkettőben golyókkal kereskedtem,

házunk homlokzata akár az üreges talaj

golyó-luggatott volt.

Vártam a riadó végét, kinn az utcán,

a felszaggatott betonon gellereket gyűjtöttem

és góré lettem,

mert elsőként találtam meg a lepkét.

Ez a valami a gránát csúcsa,

kesőbb is alig volt valaki birtokában.

Mikor az iskola tornatermét találta el,

háborús csempészőket játszottunk,

sítalpakat, néhány találatot nem ért

kosárlabdát loptunk,

ez volt a legnagyobb haditettünk.

A valóság képzeletembe vésődött,

mert nem is sejtettem, valahol megszülettél.

Kilencvenkettőben egyedül mi, gyerekek

tudtunk vidámságot teremteni.

Dobokként tarackok, gitárszólókként sortüzek szolgáltak.
Otthon csak akkor tartózkodtunk,

ha megszólalt a sziréna vagy apa tért haza a harctérről.

Gondterheltek voltak a családok,

mi meg az utcán tanultuk, mi az élet.

Legfontosabb tantárgyunk a háború története volt

és a testnevelés.

A leggyöngébbek kapusok voltak vagy az övék,

a legerősebbek meg, a játéktől függően, csatárok vagy a miénk.

Labdák és fapuskák jelentették a címert és

a rossztól a gyerekvédelem szimbólumát,

erődök az erődben, városok a városban,

országok az ordszágban és világok a világban.

A rossz mégis serdülő korunkat évekig kísérte.

Úgy hallottam itt is, ahová

később jöttem, ilyen volt és időben tudtam meg,

hogy megszülettél.

Kilencvenkettőben, míg kötélen jártam,

a kórházban, ahol születtél,

az inkubátorok oxigén nélkül maradtak.

Tizenkét jövendőbeli pajtásod,

ahol te először napvilágot láttál,

meghalt anélkül, hogy egyetlen szót szólt volna,

egyetlen lépést tett volna.

Ezért, míg az utcán

síremlékük mellett járok,

nem gondolok a reménytelenségre

és nem hiszem azt, ma rosszul élünk.

Arra gondolok, ki mindenki tett azért,

míg az élet útvesztőjétben út keletkezett

és a néhány percet élt barátok az angyalokhoz távoztak,

hogy élhettél a nincstelenségben,

ahogy én most nélküled nem élhetek.

Valószínű önzés,

de ma, hálásan köszönöm az égieknek,

 azóta, hogy rám találtál, számomra egyetlen hős létezik.

2016. október 16.

*Zvezda – Crvena Zvezda (Vörös csillag) a II Világháború után, a mai napig is az egyik legnépszerűbb, Belgrádban alakult labdarúgócsapat.

Fordította: Fehér Illés