Keresés ebben a blogban

2020. január 17., péntek

Nenad Trajković Дан и ноћ – Nappal és éjszaka


Nenad Trajković Pirot 1. jun 1982. –

Дан и ноћ

тај човек који је са посебном пажњом
палио своју цигарету нигде не журећи
док су га други нашироко заобилазили
стајао је одмах поред мене
рекавши ми
сви умиремо свакодневно
нема ту превелике мудрости
помислио сам
онда је исто тако лагано
испуштајући колутове дима причао
како је баш данас случајном непажњом
пао са седмог спрата зграде
са места на које су радници заборавили
да ставе сигурносну ограду
и умро истог часа када је осетио
да се асфалт отворио сам од себе
као и у ранијим смртима
и ова му је тешко пала
због његових остарелих родитеља
али у овом новом и другом животу
њихова ће лица бити озарена
када им касније оде у посету

нисам му ништа рекао више од онога
да ми је жао његових родитеља
а он је ритуално вадио старински сат
и бацао поглед на њега
и са пажњом га враћао у мали џепић од сакоа
након неког времена подигавши са пода
лепу кожну ташну
климнувши ми ставио је до знања
да је време да га ожале прошло
и само је кренуо
онда су сви они који су га обилазили
деловали чудније од њега самог

тај страх који се ширио атмосфером
од додира са њим
носио је магијску поруку
да цивилизација може далеко одмаћи
а човек још увек не познаје себе

једном сам ову причу испричао
свом пријатељу доктору
и питао га због чега тај човек живи у илузији
пријатељ је само одмахнуо руком и прошаптао
а ко може доказати да није испричао истину


Nappal és éjszaka

az az ember aki cigarettáját különleges
figyelemmel sehová sem sietve gyújtotta meg
míg a többiek széles körben elkerülték
közvetlen közelemben állt
mondta
mindannyian minden nap meghalunk
nincs ebben különös bölcsesség
gondoltam
de akkor ugyanolyan lassan
füstkarikákat eregetve mesélte
véletlen figyelmetlenség miatt
a hetedik emeletről éppen ma esett le
onnan ahová a munkások
a biztonsági korlátot elfelejtették feltenni
és abban a pillanatban meghalt mikor érezte
ugyanúgy mint az előző halálokkor
egyszerűen megnyílt az aszfalt
idős szülei miatt
ezt nehezen viselte el
de ebben az új és másik életben
mikor később meglátogatja őket
arcuk majd ragyog

annál hogy sajnálom szüleit
nem mondtam többet
ő meg a régies órát szertartásosan elővette
rápillantott
majd óvatosan zakója felső zsebébe tette
csakhamar felemelte szép
bőrtáskáját
bólintva adta tudomásomra
itt az idő hogy a múlt elsirassa
és elindult
akkor mindazok akik elkerülték
tőle még különösebbnek tűntek  

az a félelem ami a vele való érintéssel
a légtérben terjedt
varázslatos üzenetet hordott
a civilizáció messze juthat
de az ember önmagát még mindig nem ismeri

egyszer ezt a mesét orvos-barátomnak
meséltem el
megkérdeztem az az ember miért él tüneményben
barátom csak legyintett és suttogva mondta
ki tudja bebizonyítani hogy nem igazat mesélt

Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ненад Трајковић: Ветар са језика Исток Књажевац 2016. стр 15-16.

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése