Radmilo V. Radovanović Тужна пјесма – Szomorú vers

 

Radmilo V. Radovanović Divin 28. avgust 1957. –

Тужна пјесма
 
Узалуд сад пишеш о оцу мајци завичају Херцеговини
Тужна су твоја јадања јадиковке сјећања
Године су прошле прошлост мало памтиш
Твој сан синоћ биле су трешње зреле
Повратак на праг своје куће препуне смирења
Да ту изговориш ријеч у соби драгој
У тишини што звони бојом твога гласа
Ту си некад тражио љепоту летио за њом
Ту си окусио радост живота на камену што стоји
Ту си видио своје мале сирене вољене одбачене
Ту се десио један велики тренутак смијех и буђење
Одатле си донио овдје тужну пјесму у оку
Сјећаш се кад си родитељима рекао лаку ноћ
Сад из те таме једно те проклетство чека
Црква на Хуму је затворена поноћних звона нема
Ту више никога да неко некога закопа
Трује нас далеке вечерња ватра југа и туга
Постајеш сам власник таме у погледу свом
Стављаш неке горде ријечи као стихове своје
Твоја патња самог бога љути
Ти си закључао сва врата бившег дома
Ходницима празним нек стоглаве гује шиште
Сад си се сјетио онога чега се ниси никад сјећао
То је та звијезда која те одатле давно повела
То си ти некад сад жив и здрав
 
Izvor: Радмило В. Радовановић: Орфејев жал Артпринт Бања Лука и Клуб умјетничких душа Мркоњић Град, 2021.
 
 
Szomorú vers
 
Hiába írsz most apáról anyáról hercegovinai hazádról
Keseregsz panaszkodsz emlékeid szomorúak
Elmúltak az évek a múltból alig valamire emlékszel
Tegnap az érett cseresznyéről álmodtál és
A megnyugvást nyújtó otthonod küszöbére lépsz
Majd az oly kedves szobában beszélsz
A csendben mely hangod színével cseng
Itt kerested egykor a gyönyört és röppentél utána
Itt azon a kövön melyen állsz érezted meg szép az élet
Itt láttad meg a szeretett eldobott kis sziréneket
Itt történt meg az a nagy pillanat mosoly ébredés
Szemedben a szomorúságot innen vitted magaddal
Emlékszel mikor szüleidnek jó éjt kívántál
Most abból a homályból rád átok vár
Zárva a Dombon a templom elmarad az éjféli harangszó
Hogy valaki valakit eltemessen itt senki sincs
Távoli esték szomorú tábortüze mérgez bennünket
Tekinteteddel a homály tulajdonosa leszel
Saját soraidként büszke szavakat rakosgatsz
Szenvedésed csak istent bőszíti
Egykori otthonod ajtaját te zártad be
Százfejű kígyók sziszegjenek az üres folyosókon
Most jut eszedbe az amire sosem emlékeztél
Ez az a csillag amelyik téged innen elvezetett
Ez voltál és vagy most aki él és egészséges
 
Fordította: Fehér Illés