Vasa Pavković Pančevo 3.
februar 1953. –
|
Давно, над мравињаком
Стајао сам изнад малог мравињака,
замишљен.
Било је то давно.
Црни мрави су журкали у рупицу,
Извиривали.
Кружили око ње...
(Стајао сам у богатој башти
с лејама грашка и лука
које су се плавиле као у сну...
Плодови парадајза
били су жута и зелена
срца.)
Очему сам размишљао?
Стајао сам доста дуго,
посматрао тај
нејасни живи свет –
али о чему сам мислио
Бог зна.
Можда сам мислио
како о тим мравима,
као ни о животу,
никада ништа нећу сазнати,
пре него што из живота
нестанем?
Али ако је то било пре
него што сам уопште
почео да уочавам то
и слична питања – о чему ли сам
могао да мислим –
гледајући журајивост црних мрава?
Као да ме та нејасност
убеђује како је све нејасно
и како је она једина утеха
у часу кад таква питања
постају свакодневно присутна,
са мравима или без њих,
у подтексту песме.
|
Egykor,
hangyaboly mellett
Kisebb hangyaboly mellett álltam,
töprengve.
Egykor.
Fekete hangyák tüsténkedtek a lukban,
Kukucskáltak,
Körülötte szaladgáltak…
(Gazdag kertben álltam,
az álomszerűen kékes
borsó és hagyma ágyások között…
A paradicsom-termések
sárga és zöld szívek voltak.)
Mi járt a
fejemben?
Sokáig álltam,
néztem azt
a titokzatos élő világot –
de hogy mi járt a fejemben,
Isten tudja.
Talán arra gondoltam,
azokról a hangyákról,
mint ahogy az életről sem,
mielőtt véglegesen eltűnnék,
soha semmit sem fogok
megtudni?
Ám ha ez akkor volt,
mielőtt egyáltalán ezt és
a hasonló kérdéseket
észreveszem – tulajdonképpen
miről is gondolkodhattam –
a fekete hangyák nyüzsgését nézve?
Mintha az a titokzatosság
győzetne, minden titokzatos,
és amikor a hasonló kérdések,
hangyákkal vagy nélkülük,
a költemények széljegyzeteiben
minden nap jelen vannak,
ő az
egyetlen vigasz.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Васа Павковић: На одморишту,
Народна библиотека „Стеван Првовенчани” Краљево, 2019. стр. 23-24.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése