Zoran Bognar Vukovar 30. januar 1965. –
Moja porodica je mrtva
Могао бих да пишем
о било чему другом,
али зашто крити истину,
ионако је измишљена
за бол. Моја мајка
је мртва. Убио ју је рад,
рад без придева улепшавања,
рад без придева
огађивања. Довољно
је знати колико је
равноправна расподела
рада где има више од
два човека. Још увек
видим те руке, те огрубеле
а још увек нежне, те
хладне а још увек топле
руке како се шире према
магацину вечности.
Моја мајка је мртва,
али не признаје то; још
увек безобразно краде
снагу из акумулатора
свог другог живота...
И мој отац је мртав.
Гледам га свакодневно
како подобно лежи са
окусом ироније cа црвеним
уснама, са улогом
марионете на дрхтавим
даскама. У сталној
помами патриотизма
клечао је пред олтаром
заблуде верујући у
своју религију, опет
нову измишљену религију
и њену чисту
неизмерну снагу. Клечао
је на црвеним
издераним коленима
пред експлоатацијом
њене теорије. Мој отац
је мртав, али ипак,
сваке ноћи устаје из
гроба и са ликом
оглоданог костура говори
ми да бежим што
даље од Црвеног Христа
и од колективне
потребе за уништењем...
Мој брат је
мртав, такође, и има
врло мало изгледа да
доживи реинкарнацију.
Наши непријатељи
су бесконачни са чврстим
кораком на
шовинистичком асфалту,
са челичним рукама
што затварају границе,
са металним утробама
пуним избразданим црвима...
Мој брат је
умро без остварења
последње жеље на
свеже опраној постељи
од светлоплавог
фротира са мирисом увенуле лисабонске
руже из божанствене Синтре. Мој брат је
мртав, али не весели
се човече,
на тебе је ред...
Izvor: Зоран Богнар: Крв и мед, Младеновац.
2021.
Családom halott
Bármi
másról is írhatnék,
de ne
rejtegssük a valóságot, úgyis a fájdalom
miatt találták
ki. Anyám halott. A munka ölte meg,
a
szépítési jelzők nélküli munka, az elhatárolódási
jelzők
nélküli munka. Elég tudni, ott, ahol két embernél
többen
vannak, a munka mennyire egyenrangúan
elosztott.
Azt a kezet még mindig látom, azt az eldurvult,
mégis
gyengéd, azt a hideg, mégis meleg kezet,
ahogy
az öröklét tárháza felé tárul.
Anyám
halott, de nem ismeri be; az energiát
másik
élete energiatárolójából még mindig
huncutkodva
lopja… Apám is halott.
Naponta
nézem, ahogy a remegő deszkákon,
kékes
ajkán gúnyos mosollyal, marionett
szerepében
kényelmesen fekszik. A hazaszeretet
állandó
bűvöletében, a rögeszme oltára előtt
hitvallásában,
a holmi újra kitalált
vallás
tiszta, hihetetlen erejében
bízva térdelt.
A kizsákmányolás
elmélete
előtt vörös, felsértett térdekkel
térdelt.
Apám halott, mégis,
sírjából
minden este felkel és lerágott csontváz
alakjában
mondja, meneküljek
a Vörös
Krisztustól, a megsemmisítés közösségi
igénye
elől… Testvérem szintén
halott,
hogy lélekvándorlás útján újra szülessen,
szinte esélye
sincs. Ellenfeleink
kemény
léptei, a határokat bezáró acélos karok,
a barázdált
férgekkel tele fémzsigerek
a sovinizmus kövezetén
végtelen sort alkotnak…Testvérem
a
frissen mosott, világoskék frottírral takart,
az
isteni Sintráról eredő lisszaboni hervadt
rózsaillatú
nyoszolyán halt meg,
utolsó
kívánsága nem teljesülhetett. Testvérem
halott,
de ne örülj,
rajtad
a sor…
Fordította:
Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése