Đorđe Kuburić Bačko Petrovo Selo 1958. –
Машта као бршљан расте
Кажу да машта је сестра лажи.
Да опасна је и може да убије.
Тако је, канда.
Док лешкарим, са рукама под главом,
сам на свету,
њушећи, попут необузданог коња, ноћни планински ваздух
(пода мном пласе миришљавог, тек покошеног сена;
нада мном озвездано небо),
помишљам, наслућујем:
машта, припитомљена, постаје сестра истине,
рођака стварности.
Izvor: Ђорђе Кубурић: Песме
из дворишта. Народна Библиотека „Стефан
Првовенчани“, Краљево, 2016. str. 24.
A képzelet borostyánként nő
Mondják, a képzelet a hazugság nővére.
Veszélyes, ölni is képes.
Úgy tűnik, így van.
Míg fejemet karomon nyugtatva heverészek,
egyes egyedül,
és az éji magaslati levegőt zabolátlan
lóként szaglászom
(alattam frissen kaszált, illatos
szénakévék;
felettem a csillagos ég),
elképzelem, sejtem:
a képzelet, a megszelídített, az igazság
nővére,
a valóság rokona.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése