Anđelko Zablaćanski Glušci
kod Bogatića 4. decembar 1959. –
Минијатуре 1. Зар сан, тек сан – додир тако стваран: на усни јутро и трагови ноћи, у погледу уроњен поглед, на грудима длан ујед две страсти у истој самоћи. 2. Пркосимо времену дуго, дуго – а све би године у једну сузу стале, у један грч на лицу, у једно бдење ноћно, у осмех, можда, а то је наш живот. 3. Просута по мојој пути ноћ гмиже кô прсти жене или клупко змија с даљином у мени несни су ближе простору јасном – простих илузија 4. Стојиш ми на врху трепавица Пашћеш сигурно – Или дугим падом под моје ноге У заборав Или у моје очи сањалице У ширину моје душе Уморне
|
Miniatúrák 1. A
délibáb tényleg csak délibáb – oly
hiteles a tapintás: ajkakon
a reggel és az éj jele, tekintetbe
mélyedt tekintet, tenyér
a mellen, egyazon
magányban két vágy ütközete. 2. Dacolunk
az idővel, hosszan, hosszan
– ám mindaz, ami múlt, egyetlen
könnycseppbe, egyetlen
arcmozdulatba, egyetlen
átvirrasztott éjszakába, talán
egy mosolyba is elfér, ez
viszont a mi létünk. 3. A
bőrömön szétszórt éj női
ujjként vagy
kígyó-gombolyagként araszol mert
bennem a távolság az éber-lét közelebb
van a
valós tér – az
egyszerű tünemény 4. Szempillám
szélén állsz Biztosan
esel – Vagy
hosszú zuhanás után lábam elé A
feledésbe Vagy
álmodozó szemembe Az
immár fáradt Lelkembe Fordította:
Fehér Illés
|
Izvor:
Анђелко Заблаћански: Ноћи вучјег зова, УПС Глушћи, 2020. стр. 80-81.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése