Anđelko Zablaćanski Рефрен – Visszatérő sorok

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Рефрен   Поетика тренутка Тренутак заноса Занесеност сновима Сневање поетско И опет из почетка Као у кругу Све док неко не нађе Прецизну формулу Квадратуре круга А можда је баш ти знаш И нећеш да кажеш

Visszatérő sorok   A költői pillanat A rajongás pillanata Álmokkal elragadtatva Költői álmodozás És megint elölről Mint a körben Mindaddig míg valaki A kör négyzetesítésének rejtélyét Meg nem fejti Talán éppen te tudod De elárulni nem akarod     Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелоко Заблаћански: Птица на прозору, Српска књига Рума, 2007.

Anđelko Zablaćanski Пијано праскозорје – Bódult virradat

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Пијано праскозорје   Сећаш ли се како смо месечини Слали пољупце додиром тишине И како су нас будили зрикавци Лутањем врхова прстију У роси страсне нам пути   Сећаш ли се модрих капи у погледу Како смо длановима врелим Скупљали их с врхова жудње На заруделим летњим јабукама У нашим дрхтајима   Сећаш ли се како је трава мирисала Испод наших стопа Док смо лутали једно у другом Пијани од праскозорја први пут У нашим уздасима

Bódult virradat   Emlékszel-e a holdsugárnak a csend Érintésével csókot hogyan küldtünk És a tücskök ujjunk hegyén sétálva Hogyan ébresztettek bennünket Az üde harmatcseppekben   Emlékszel-e tekintetünkben a kék cseppekre Forró tenyerekkel hogyan Gyűjtöttük azokat a nyári piros almán A remegésünkben lévő Késztetés csúcsáról   Emlékszel-e talpunk alatt Milyen illatos volt a fű Míg a virradatban bódultan Sóhajtásunkban először Közeledtünk egymás felé   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Anđelko Zablaćanski Тешка песма – Súlyos sorok

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Тешка песма   Стојиш ли на прагу родне куће Црквеним дверима одшкринутим Или на рубу раке неископане Стојиш ли замишљен Насмејан Или распеван тишином И да ли у ћутању умеш Да чујеш удар клатна На звону слутње душе уморне Умеш ли да разданиш Несвануло јутро У заблуделим очима даљине Да једним покретом шаке Све сутоне Из сећања избришеш Умеш ли да се вратиш Мада нигде ниси ни одлазио Са капије сна на свом рамену

Súlyos sorok   A templomajtóval félig nyitott Szülőházad küszöbén állsz Vagy a ki nem ásott gödör szélén   Elgondolkodottan mosolyogva Vagy Csenddel körülvéve állsz   És a csendben képes vagy-e A fáradt lélek sejtés-harangja Kongását meghallani   Képes vagy-e A távolság kóbor szemében Szunnyadó reggelt felébreszteni   Egyetlen mozdulattal Minden alkonyatot Emlékezetedből kitörölni   Képes vagy-e a válladon lévő Álmok kapujából akkor is Ha sehová sem mentél visszatérni   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.azpoezija.rs/2011/05/raskrsca-nesanice-teska-pesma.html?fbclid=IwAR27NdArbdpDkUwtmJK0uZYsVnOvAj0ZVmuj0jDzCnEofnyg5UUvglyO-q4

Anđelko Zablaćanski: Критичар – A kritikus

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Критичар   Он ће свима рећи шта у стиху твоме пише а не зна шта си осећао док су ти речи у очима коло играле   Он ће да каже да то нема смисла ни стила а не зна где су ти мисли лутале док је свело лишће на чежњу ти падало   Он ће да суди и тупим ножем да те коље песму да преоре зло сема да посеје а не зна како ти је срце по белом папиру скакутало   Он ће да каже душу да ти кида и мери али не веруј му јер своју тугу свој бол и сећања с њим немој да делиш

A kritikus   Mindenkinek elmondja versed miről szól de nem tudja mit éreztél amíg a szavak szemedben táncoltak   Kijelenti semmi értelme stílusa sincs de nem tudja gondolataid hol jártak míg a hervadt levelek sóvárgásodra hullottak   Bírál tompa késsel öl a verset felszántja gonosz magot vet de nem tudja szíved a fehér papíron hogyan vert   Nyilatkozik lelkedbe vés és mér de ne higgy neki bánatodat keserűségedet emlékeidet vele ne oszd meg   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелоко Заблаћански: Птица на прозору, Српска књига Рума, 2007.

Anđelko Zablaćanski Песничко бдење – Virraszt a költő

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Песничко бдење   У ноћи песничког бдења Сретох самоћу Али не своју Сретох лепо младо лице С дубоком бором Која се протеже од горње усне Преко леве дојке До срца откуцаја све тишег   Сретох на своме длану Један загубљени осмех Али не мој Већ сјајних очију самотних У вреви живота Сретох руке пружене а неухватне Ником Сем тишини живота који промиче Неосетно и најтананијој души

Virraszt a költő   Éjjel mikor a költő virrasztott A magánnyal találkoztam Nem az enyémmel Fiatal arccal találkoztam Arcán a mély ránc A felső ajaktól A bal mellen keresztül A halkuló szívdobbanásig terjedt   Tenyeremen Szerelemes mosollyal találkoztam Nem az enyém Magányos csillogó szemeké Az élet forgatagában Kinyújtott de elérhetetlen kézzel találkoztam Elérni Csak a legérzékenyebb lélek számára is észrevétlenül mulandó élet csendje képes   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Anđelko Zablaćanski Хоћу жену – Asszonyért könyörgök

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Хоћу жену   Хтео бих Да заспим сном дужим него еон цео Да заспим у крилу једне жене Коју дуго тражим и која мене чека негде   И не питај Да ли има име или се крије иза надимака Да ли говори лепе или ружне речи Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро   Не питај Има ли младеж изнад горње усне Да ли је млада или само витка Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне   Не питај Да ли сам волео баш такве жене Да ли сам их грлио пијан или трезан Ни да ли само љубих похоту у њима   Не питај Да ли сам им дао икад ишта Ни да ли су оне пружиле мени нешто Не питај – не знам   Јер слутим Само једну жену – жену без имена Са очима што имају боју моје туге И погледом заденутим Једино у лутању мојих зеница   Слутим жену Чије усне имају укус пољубаца А које никад љубиле нису Јер она не љуби уснама него душом   Слутим жену Која никад није рекла реч Љубав А о њој ћутањем наглас зборила   Слутим жену Чије груди не миришу пожудом Већ страшћу и чежњом чистом   Слутим само Жену којој дрхтим утробом А она у мојој оданости надмоћна и тиха Као да на престолу седи   И хтео бих Али још увек стојим сам Заробљен раскршћима љубави и несанице

Asszonyért könyörgök   A végtelenségig Időtlen időkig szeretnék aludni Egy asszony ölében Akit régóta keresek és aki engem vár   Ne kérdd Hogy hívják netán becenév mögött bujkál Hogyan szól szépen vagy csúnyán Azt sem kacagása a friss hajnalt idézi-e   Ne kérdd Anyajegy felső ajka felett van-e Fiatal-e vagy csak karcsú Azt sem milyen a lába haja dús-e   Ne kérdd Hasonló asszonyokat szerettem-e Részegen vagy józanul öleltem-e őket Azt sem bennük a kéjt csókoltam-e   Ne kérdd Adtam-e nekik valaha is valamit Egyáltalán nekem nyújtottak-e valamit Ne kérdd – nem tudom   Mert Egyetlenegy asszonyt sejtek – neve nincs Szeme színe bánatom színe Tekintete egyedül Szembogaram bolyongását követi   Azt az asszonyt sejtem Akinek ajka csók-ízű De sohasem csókolt Mert nem ajkával lelkével csókol   Azt az asszonyt sejtem Aki a Szerelem szót sosem ejtette ki De róla hallgatásával hangosan szólt   Azt az asszonyt sejtem Akinek melléből nem a kéjvágy a szenvedély és a sóvárgás illata árad.   Csak azt az asszonyt Sejtem aki előtt egész testem remeg Ő meg imádatomon önhitten és csendesen Uralkodik   És szeretnék De még mindig a szerelem és az álmatlanság Kereszteződésében fogolyként egyedül állok   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Anđelko Zablaćanski Истине – Tények

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Истине   Ако ти кажем да ноћ је сванула Да је гавран сасвим побелео Да све реке узводно теку Зашто ми не верујеш Зашто не верујеш кад знаш Да увек ћу рећи да зора свиће Да је рода беља овог пролећа Беља сад Него кад је на југ одлазила И да све реке своме мору хрле

Tények   Ha neked azt mondom megvirradt az éj A holló immár fehér A folyók visszafelé folynak Miért nem hiszed Miért nem hiszed mikor tudod Hogy mindig állítom reggel van virrad A gólya most tavasszal fehérebb Fehérebb Annál amikor délre indult És minden folyó tengerébe siet   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Пијано праскозорје, Српска књига 2014. стр. 25.

Anđelko Zablaćanski Чисти сан – Csak álom

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Чисти сан   Отворише се тешка врата Шкрипећег дана У зачараном кругу битисања Сна чистог   И у собу од папира Ненаписаних поема и сонета Донесе воњ ћутања Помешан с мирисом песме   У трептају ока стале све слике Даљине плаветне И бљесак муње у шуму речи Заборављених у мноштву празнине Што лута Од откуцаја срца до осмеха Од разбибриге до суштине   И сву ноћ потроших У трагању за обичним словом   Не нађох ништа – нигде Ни у жени далекој сетној Ни у себи Ни у светлу – ни у тами Ни у сну – ни на јави   И тек кад се тешка врата затворише Све нађох испод отирача.

Csak álom   Kinyílt a csikorgó nap Súlyos ajtaja Az elvarázsolt lét Álmában   És a meg nem írt költemények és szonettek Papírszobájába A versek szagával keveredett Hallgatás áporodott odorát hozta   Szempillantásba fértek a képek A távoli kékség És a szívveréstől a mosolyig A szórakozástól a lényegig Vándorló az üresség sokaságába veszett Szavak erdejében a villámlás   És egész éjjel Az egyszerű betűt kerestem   Sehol – semmit sem találtam Sem a távoli bús asszonyban Sem önmagamban Sem a fényben – sem a homályban Sem az álomban – sem a valóságban   És akkor amikor a súlyos ajtó bezárult Mindent a lábtörlő alatt találtam.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Anđelko Zablaćanski Страст – Sóvárgás

 

 Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Страст   Ноћас те љубих страсну голу у твом уздаху срећу сам снио данас сам само миран талас на твом молу а опет бих мед са груди ти пио опет мој талас бура диже пусти ме пусти да приђем ти ближе

Sóvárgás   Éjjel sóvárgó meztelen testedet csókoltam sóhajodban gyönyörre leltem kikötődben ma csak nyugodt hullám vagyok de melledről ismét a mézet habzsolnám ismét vihar kerget hagyd hagyd hogy közeledbe férkőzzek   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелоко Заблаћански: Птица на прозору, Српска књига Рума, 2007.

Anđelko Zablaćanski Свршетак сна – Véget ért álom

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Свршетак сна   Палим последњу ноћну Или прву јутарњу цигарету Не знам – јер Од твог погледа ноћ се разданила Зора постидела И сасвим зажмурила   У мојим очима јутро убијено Раскомадано као лешина И разбацано по згужваном папиру Страхујући да Свитање не доноси нови дан Већ сутоне у моје снове пепељасте   Јер ноћас је Један дечак рањен надом голом Један песник је умро У лепоти сновиђења страсти У жељи Да напише најлепшу љубавну песму А љубавник се закључао Катанцима даљине дубоко у себи   А јутро – ипак – дође Не доносећи ништа ново.

Véget ért álom   Hogy az utolsó éji vagy A reggeli első cigarettát gyújtom-e Nem tudom – mert Tekintetedtől az éj kivirradt A virradat elszégyellte magát És behunyta szemét   Szememben halott a reggel Hullaként feldarabolt Gyűrött papíron szétszórt Félek A hajnal nem az új napot hanem Hamuszürke álmaim alkonyát hozza   Mert ma éjjel Az álomképek gyönyörében Egy gyereken sebet a remény ütött Egy költő meghalt A legszebb Szerelmes verset szerette volna megírni De benne a szerető a messzeség láncával Mélyen magába zárkózott   A reggel meg – mégis – semmi Újat hozva megérkezett.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Anđelko Zablaćanski Минијатуре – Miniatúrák

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Минијатуре   1. Зар сан, тек сан – додир тако стваран: на усни јутро и трагови ноћи, у погледу уроњен поглед, на грудима длан ујед две страсти у истој самоћи.   2. Пркосимо времену дуго, дуго – а све би године у једну сузу стале, у један грч на лицу, у једно бдење ноћно, у осмех, можда, а то је наш живот.   3. Просута по мојој пути ноћ гмиже кô прсти жене или клупко змија с даљином у мени несни су ближе простору јасном – простих илузија   4. Стојиш ми на врху трепавица Пашћеш сигурно – Или дугим падом под моје ноге У заборав Или у моје очи сањалице У ширину моје душе Уморне

Miniatúrák   1. A délibáb tényleg csak délibáb – oly hiteles a tapintás: ajkakon a reggel és az éj jele, tekintetbe mélyedt tekintet, tenyér a mellen, egyazon magányban két vágy ütközete.   2. Dacolunk az idővel, hosszan, hosszan – ám mindaz, ami múlt, egyetlen könnycseppbe, egyetlen arcmozdulatba, egyetlen átvirrasztott éjszakába, talán egy mosolyba is elfér, ez viszont a mi létünk.   3. A bőrömön szétszórt éj női ujjként vagy kígyó-gombolyagként araszol mert bennem a távolság az éber-lét közelebb van a valós tér – az egyszerű tünemény   4. Szempillám szélén állsz Biztosan esel – Vagy hosszú zuhanás után lábam elé A feledésbe Vagy álmodozó szemembe Az immár fáradt Lelkembe   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Ноћи вучјег зова, УПС Глушћи, 2020. стр. 80-81.

Anđelko Zablaćanski Болнички дан – Egy nap a kórházban

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Бочнички дан   1. Сунце се на прозору разиграло Жути јаворов лист Што низ зрак пада Поглед равнодушан Само нада Да и тамо – далеко од мене Као овде – далеко од тебе Сунце и јавор Нада...    2. Да ли ми данас  Треба нешто твоје?   Не требају ми усне  Дивље и сочне Ни груди чврсте, бујне Не требају ми.   Трба ми осмех из ока твог Да заблиста И у ћутању каже Нада.

Egy nap a kórházban   1. Az ablakon napsugarak táncolnak A sárga juharlevél meg A földre esik Közönyös tekintet Csak a remény Hogy ott is – tőlem távol Mint itt – tőled távol A nap és a jávor Remény…   2. Kell-e valami ma Ami a tiéd?   Ajkad a szilaj és duzzadt Nem kell Melled a buja és feszes Sem kell.   Tekinteted mosolya kell Hogy felragyogjon És a csendben közölje Remény.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.azpoezija.rs/2022/07/ptica-na-prozoru-bolnicki-dan.html?fbclid=IwAR0oI1HRR8AuR3h6tfXLWCoQvpFVxvWTeHLeT9Flv1Spd_wO095RF3m8oNI

Anđelko Zablaćanski Minuti tišine – A csend pillanatai

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

goog_125742604Minuti tišine   Šta život ima s tim ako u pogledima još ima žara mada, ćutnjom beremo cvetove lijandera za nas i svaki minut tišine daljinu grebe, para a znamo da u našim gordostima umro je tetreba glas   Šta život ima s tim ako posle trenutaka nemih reč nas truje umesto da leči i svakom od nas je više do sopstvene sujete stalo nego do dve obične a nebesima bliske reči čak i kad znamo da je svega zemnog još tako, tako malo   Šta život ima s tim ako noć nikad ne svane  pre negoli se  dve duše dodirnu kroz nigdinu žigosane istom samoćom kô dve gole javorove grane čekajući da neko  drugi pokaže im života suštinu   Šta život ima s tim ako su život oni sami i svaka im greška mislima vajana a oni u najsvetlijem danu odani tami a moć praštanja najdublja tugom čuvana tajna.

A csend pillanatai   Élet az, ha tekintetünkben még él a lelkesedés, de a leander virágait hallgatással szedjük és a csend minden pillanata a messzeséget sérti, egyúttal tudjuk, büszkeségünkben veszett el a fajd hangja örökre   Élet az, ha a néma percek után a szavak nem gyógyítanak, mérgeznek és két egyszerű meghitt kifejezésnél mindkettőnknek saját önérzete többet ér, akkor is, ha tudjuk, minden, ami földi, oly kevés   Élet az, ha sosem virrad, mert a sehol-sincsen keresztül a két, ugyanazzal a magánnyal megbélyegzett lélek nem ér össze, hisz két csupasz juhar-ágként arra vár, hogy az élet lényegét valaki más mutassa meg nekik   Élet az, ha vétkük bennük, akik az életet jelentik, gondolatukban fogan, és fényes nappal is a homály elkötelezettei, a megbocsátás hatalma meg szigorú, keserűséggel őrzött titok.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.casopiskvaka.com.hr/2022/06/anelko-zablacanski-minuti-tisine.html?spref=fb&fbclid=IwAR39WYMpubvLx6HjeswnJ3kGPcnhRTJczwjFWZpm86FHoNY5NzAYRByUHJc

Anđelko Zablaćanski Блудни сан – Feslett álom

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Блудни сан   Нека ми се Све на главу сруши Псовке бесних кочијаша јаве Сузе и клетве Преварених жена Све колевке нерођене деце. Ако се пробудим – Нека ми суде Пастири чедности и поштења Невесте ноћи Пред олтаром стида Све чежњиве очи обичних људи. Ако сан заборавим Јутром бола И заробе ме ланци самоће Тад нећу знати Где сву ноћ сам био – Лежећи уморан У постељи.

Feslett álom   Legyen Minden rám szakadjon A dühös kocsisok a valóság szitka A megcsalt nők A meg nem született gyerek-bölcsők Könnye és átka.   Ha felébredek – A szégyen oltára előtt Az egyszerű emberek vágyakozó tekintete Az ártatlanság és becsületesség őre Az éj jegyese ítélkezzen felettem.   Ha reggeli fájdalmammal Álmom elfeledve A magány rabja leszek Nem fogom tudni Holt töltöttem az éjt – Fáradtan ágyban Fekve.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.azpoezija.rs/2013/05/andjelko-zablacanski-bludni-san.html?fbclid=IwAR3LHKQU5oYFGLjA8Z9sq7MY7oWeUzikv3SWbdroO7-78DNHFLfIcTmkXv4

Anđelko Zablaćanski Вишак година – Felesleges évek

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Вишак година   Убраћу петнаест каранфила румених као усне твоје прескочићу петнаест степеника до куле твојих снова и петнаест дана вишка заборавићу да постоје      а петнаест лета      продаћу на пијаци душа      онима што се година боје.   Петнаест ружиних пупољака уплетених у коси твојој као зора и сутон изгубиће се са петнаест капи росе у очима жудње      а петнаест лета      продаћу на пијаци душа      онима што се година боје.   Петнаест пута ћу рећи да и руже и каранфили стиде се твоје лепоте и да петнаест капи росе не блистају као очи твоје      а петнаест лета      продаћу на пијаци душа      онима што се година боје.   И петнаест суза пијаних исплакаћу на твом рамену и налити их у чашу жеља да их испијем сакривен од погледа      јер петнаест лета      продајем на пијаци душа        већ дуго самом себи

Felesleges évek   Kezemben tizenöt ajkad színéhez hasonló szegfűszál hogy álmaid városába jussak tizenöt lépcsőfokot ugrok át és a tizenöt többlet napot egyszerűen elfeledem      a tizenöt nyarat meg      a lelkek piacán adom el      az évektől rettegőknek.   A hajadba font tizenöt rózsabimbó a sóvárgás szemében tizenöt harmatcseppel mint a hajnal és az alkony tűnik el      a tizenöt nyarat meg      a lelkek piacán adom el      az évektől rettegőknek.   Tizenötször állítom a rózsák és a szegfűszálak is szégyenkeznek szépséged mellett és a tizenöt harmatcsepp szemedként nem csillan      a tizenöt nyarat meg      a lelkek piacán adom el      az évektől rettegőknek.   És a szememből válladra pergő tizenöt könnycseppet a kívánság poharába teszem hogy tekintetektől rejtve igyam meg     mert a tizenöt nyarat     a lelkek piacán     önmagamnak adom el.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Перо, метафоре, тинта, Удружење књижевника Србије, Београд. 2021. стр: 22-23.

Anđelko Zablaćanski Поетски кругови – Költői körök

 

 Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Поетски кругови   Оставићу перо, метафоре, тинту, Све слике што дахом цртам по прозору, У мени је песник умро у зениту, На груди стишћући поезије зору.   Продавци празнине за мој сто ће сести Што бездушјем пишу – секиром на пању. Без снова стихови дршћу у несвести, Деца Црнобога1 уз нас су и дању.   Тихују подневне сенке сред видика: У крвавом оку вампира и смрти И стиде се песме – у причи без слика, Око плена коло истих док се врти.   И умро бих тако у стиху сопственом, Залуд се плашећи ламија2 без зуба Да се не пробуди у сну неизбежном, Песмом што се чува под оштрицом руба.   1Црнобог је Бог  ноћи и мрака из словенске митологије 2Ламије су демонске звери сличне вампирима

Költői körök   Irónt, metaforát, tintát, félreteszek, Meg a lehelettel az ablakra rajzolt képeket, A költő csúcspontján halt meg bennem, Hajnalban szorítva keblemre a költészetet.   Szólamokat árulók asztalomhoz nem ülhetnek, Lélek nélkül, baltával – tuskóra írnak. A sorok álmokat mellőzve, ájultan remegnek, Fekete Isten1 gyermekei nappal is itt vannak.   A láthatáron déli árnyak pihennek: A vérszopók és a halál véres szemében Szégyenkeznek – az üres mesékben Az áldozat körül ugyanazok lelkendeznek.   És a fogatlan szörnyektől hiába rettegve Soraim közt így halnék meg, Ha elkerülhetetlen álmomból felébredve Nem vészjósló versem lelném meg.   1Fekete Isten (Crnobog) – a szlovén mitológiában az Éj istene   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Перо, метафоре, тинта, Удружење књижевника Србије, Београд. 2021. стр: 110.

Anđelko Zablaćanski Русалка у жени – Sellő a nőben

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Русалка у жени   Русалке три у једној жени једна очима муње зачикава друга на уснама мед с пелином меша а трећа титра на грудима   али никад њих три не будише се саме у набујалој води бар још три њихове сестре купаше се голе и опет само у једној жени   четврта у утроби пали месец над реком пета на бедрима зори шеста међу коленима росом умивена   и ко зна колико њих у њој блудно коло игра у ноћима бдења и несна од пољубаца

Sellő a nőben   Egy nőben három sellő egyik szemével villámokat provokál a másik ajkával mézet zsályával kever a harmadik mellén reszket   de ők hárman sosem egyedül ébrednek a megáradt vízben még három nővérük meztelenül fürdik és ismét csak egy nőben   a negyedik zsigerében a folyó felett a holdat gyújtja az ötödik combjával a hajnalt a hatodik térde között harmatban mosdik   és benne ki tudja még hányan a csókokkal tele átvirrasztott éjszakában ledér kólót járnak.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Ноћи вучјег зова, УПС Глушћи, 2020. стр. 86-87.

Anđelko Zablaćanski Колона сенки – Árnyak sora

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Колона сенки   Корачају сенке данима путевима стида   овај брест пред кућом хлад је наш рекоше им ножем ватром крвавом шаком   рекоше ћутањем код очију слепог света   путују људи сенке путевима стида с веригама око врата и огњиштем у очима безнађем   ово лето није ваше у мирису јèрибосне1 рекоше им чизмом у ребра кундаком у слепоочницу рекоше им ђавољом силом у дан свети   путују људи сенке годинама путевима стида јèрибосне више не миришу ни тамо ни овде рекоше им   1јèрибоснa – стара сорта летње крушке   4. августа 2017.

Árnyak sora   A szégyen útján napok óta árnyak járnak   ez szil a ház előtt árnyéka a miénk mondták nekik késsel tűzzel véres tenyérrel   mondták hallgatással a vak világ szeménél   nyakukban lánccal otthonukkal szemükben kilátástalansággal az emberek az árnyak a szégyen útján járnak   ez az arabitka1 illatú nyár nem a tiétek immár mondták nekik csizmával bordákra puskatussal halántékra mondták nekik ünnepnapon sátáni erővel   az emberek az árnyak évek óta a szégyen útján járnak az arabitka illata eltűnt immár ott sincs itt sincs mondták nekik   1arabitka – régi nyári körtefajta   2017. augusztus 4.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелко Заблаћански: Перо, метафоре, тинта, Удружење књижевника Србије, Београд. 2021. стр: 122-123.

I