Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –
Свршетак сна Палим
последњу ноћну Или
прву јутарњу цигарету Не
знам – јер Од
твог погледа ноћ се разданила Зора
постидела И
сасвим зажмурила У
мојим очима јутро убијено Раскомадано
као лешина И
разбацано по згужваном папиру Страхујући
да Свитање
не доноси нови дан Већ
сутоне у моје снове пепељасте Јер
ноћас је Један
дечак рањен надом голом Један
песник је умро У
лепоти сновиђења страсти У
жељи Да
напише најлепшу љубавну песму А
љубавник се закључао Катанцима
даљине дубоко у себи А
јутро – ипак – дође Не
доносећи ништа ново.
|
Véget ért álom Hogy az utolsó éji vagy A reggeli első cigarettát gyújtom-e Nem tudom – mert Tekintetedtől az éj kivirradt A virradat elszégyellte magát És behunyta szemét Szememben halott a reggel Hullaként feldarabolt Gyűrött papíron szétszórt Félek A hajnal nem az új napot hanem Hamuszürke álmaim alkonyát hozza Mert ma éjjel Az álomképek gyönyörében Egy gyereken sebet a remény ütött Egy költő meghalt A legszebb Szerelmes verset szerette volna megírni De benne a szerető a messzeség láncával Mélyen magába zárkózott A reggel meg – mégis – semmi Újat hozva megérkezett. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése