Anđelko Zablaćanski Glušci
kod Bogatića 4. decembar 1959. –
Хоћу жену Хтео бих Да заспим сном дужим
него еон цео Да заспим у крилу једне
жене Коју дуго тражим и која
мене чека негде И не питај Да ли има име или се
крије иза надимака Да ли говори лепе или
ружне речи Ни да ли јој је осмех
звонак као хладно јутро Не питај Има ли младеж изнад
горње усне Да ли је млада или само
витка Ни да ли су јој дуге
ноге а косе бујне Не питај Да ли сам волео баш
такве жене Да ли сам их грлио пијан
или трезан Ни да ли само љубих
похоту у њима Не питај Да ли сам им дао икад
ишта Ни да ли су оне пружиле
мени нешто Не питај – не знам Јер слутим Само једну жену – жену
без имена Са очима што имају боју
моје туге И погледом заденутим Једино у лутању мојих
зеница Слутим жену Чије усне имају укус
пољубаца А које никад љубиле нису Јер она не љуби уснама
него душом Слутим жену Која никад није рекла
реч Љубав А о њој ћутањем наглас
зборила Слутим жену Чије груди не миришу
пожудом Већ страшћу и чежњом
чистом Слутим само Жену којој дрхтим
утробом А она у мојој оданости
надмоћна и тиха Као да на престолу седи И хтео бих Али још увек стојим сам Заробљен раскршћима
љубави и несанице
|
Asszonyért
könyörgök A
végtelenségig Időtlen
időkig szeretnék aludni Egy
asszony ölében Akit
régóta keresek és aki engem vár Ne kérdd Hogy
hívják netán becenév mögött bujkál Hogyan szól
szépen vagy csúnyán Azt sem kacagása
a friss hajnalt idézi-e Ne kérdd Anyajegy felső
ajka felett van-e Fiatal-e
vagy csak karcsú Azt sem
milyen a lába haja dús-e Ne kérdd Hasonló
asszonyokat szerettem-e Részegen
vagy józanul öleltem-e őket Azt sem
bennük a kéjt csókoltam-e Ne kérdd Adtam-e
nekik valaha is valamit Egyáltalán
nekem nyújtottak-e valamit Ne kérdd –
nem tudom Mert Egyetlenegy
asszonyt sejtek – neve nincs Szeme
színe bánatom színe Tekintete
egyedül Szembogaram
bolyongását követi Azt az
asszonyt sejtem Akinek
ajka csók-ízű De sohasem
csókolt Mert nem
ajkával lelkével csókol Azt az
asszonyt sejtem Aki a
Szerelem szót sosem ejtette ki De róla hallgatásával
hangosan szólt Azt az
asszonyt sejtem Akinek melléből nem a kéjvágy a szenvedély és a sóvárgás illata
árad. Csak azt az asszonyt Sejtem aki előtt egész testem
remeg Ő meg imádatomon önhitten és
csendesen Uralkodik És szeretnék De még mindig a szerelem és az
álmatlanság Kereszteződésében fogolyként
egyedül állok Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése