Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –
Поетски
кругови Оставићу перо, метафоре, тинту, Све слике што дахом цртам по прозору, У мени је песник умро у зениту, На груди стишћући поезије зору. Продавци празнине за мој сто ће сести Што бездушјем пишу – секиром на пању. Без снова стихови дршћу у несвести, Деца Црнобога1 уз нас су и дању. Тихују подневне сенке сред видика: У крвавом оку вампира и смрти И стиде се песме – у причи без слика, Око плена коло истих док се врти. И умро бих тако у стиху сопственом, Залуд се плашећи ламија2 без зуба Да се не пробуди у сну неизбежном, Песмом што се чува под оштрицом руба. 1Црнобог је Бог ноћи и мрака из словенске митологије 2Ламије су демонске звери сличне
вампирима
|
Költői körök Irónt, metaforát, tintát, félreteszek, Meg a lehelettel az ablakra rajzolt képeket, A költő csúcspontján halt meg bennem, Hajnalban szorítva keblemre a költészetet. Szólamokat árulók asztalomhoz nem ülhetnek, Lélek nélkül, baltával – tuskóra írnak. A sorok álmokat mellőzve, ájultan remegnek, Fekete Isten1 gyermekei nappal is itt vannak. A láthatáron déli árnyak pihennek: A vérszopók és a halál véres szemében Szégyenkeznek – az üres mesékben Az áldozat körül ugyanazok lelkendeznek. És a fogatlan szörnyektől hiába rettegve Soraim közt így halnék meg, Ha elkerülhetetlen álmomból felébredve Nem vészjósló versem lelném meg. 1Fekete Isten (Crnobog) – a szlovén mitológiában az Éj
istene Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Анђелко Заблаћански: Перо, метафоре, тинта, Удружење књижевника Србије,
Београд. 2021. стр: 110.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése