Vladimir B. Perić Šabac 1976. –
33. etida Путујемо на отвореном ја и моје мало женско биће са размаком од тридесет година. Белина навејава флажолете и обара у сан. Подлога књиге настаје попут покорице леда. Мисли нарастају слично мицелијуму и шире се као елефантијазис. Ухо ми прелама дечије речи као и кубистичко око фрагменте периферног вида. Пахуље су ћелије, затвор у овом пространству сапетог сећања. ‒ У Сабац? ‒ Да душо, у Шабац. Зимска бајка. Топло је. Мирише бели чаршаф као снег. Полифонија божићних укуса у игри светлости свећа и меких прстију. Тихо је, мрак је. Textland зове.
Време
се
згушњава. Окице траже очи. Срца се беху зажелела сплета, а мисао да уплиће реч у реч. ‒ Да писес сад? ‒ Да пишем (… (не,
нЕ! Не!! НЕ!!!) …) мила,
сунце
моје, слушај ово! (...) Лагано пловимо дечијом музиком са тешким осмехом (и дозом гриже савести).
|
33. etűd Én és kicsi női lényem harminc év
korkülönbséggel a nyílt úton haladunk. Fehérség borul a furulyákra és álomba
ringat. A könyv alapja jégkéregként keletkezik. A gondolatok micéliumhoz hasonlóan
nőnek, gigantizmusként terjeszkednek. Fülem gyerekszavakkal küszködik, akár a
kubista szem a külső lát-mező részeivel. A pihék sejtek, börtön, ebben az
emlékezetbe zárt térségben. ‒
Szabacra? ‒
Nem, kicsim, Sabacra. Téli mese. Meleg van. A fehér
lepedő hóillatú. A gyertyafények és a puha ujjak játékában a karácsonyi
ízlések sokadalma. Csend van, sötétség. Szövegország szólít. Egyre sűrűbb az
idő. A szemecskék szemeket keresnek. A szívek összefonódásra vágynak, a
gondolat meg a szavakat irányítja. ‒
Most ijkálni akarsz? ‒
Írni (…(nem, neM! Nem!! NEM!!!) …) kicsim, napsugaram, ezt hallgasd! (…) Gyerek zenével, súlyos mosollyal
(és részben lelkiismeret furdalással) lebegünk. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Владимир Б. Перић: Етиде оп. 4, УК
„Кораци” Крагујевац, 2021.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése