Željka Avrić Бајка - Mese

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Бајка   није било време није било место   требала сам проћи требао си зажмурити   ја својеглава са звездама у очима ти налик временској непогоди   бескрајно сретни и истоветни   на први поглед   свитање се у сумрак прометнуло сударили светови замрзле речи на уснама   са првим додиром   обрушио се талас преплавило море ветрови везали у чвор   нас безвремене и занесене   мене која је веровала у чудо тебе који си говорио да их нема   хтела сам али није ишло могао си није ти се хтело   онда смо се мимоишли и није се десило ништа   земља се и даље окреће људи се срећу и одлазе   ја скамењена птица ти засенченог лица   када си затворио врата у бајци Угашених светлости

Mese   nem volt idő nem volt hely   nekem át kellett volna menni neked szemet kellett volna hunyni   én csillagokkal a szememben konok te maga az égszakadás   boldogok vagyunk azonosak vagyunk   látszatra   a virradat a szürkületbe torkollott világok ütköztek megfagyott a szó az ajkakon   az első érintéskor   jött a hullám elöntötte a tengert csomóba szelek kötöttek   bennünket időtleneket rajongó egyéneket   engem aki a csodákban hitt téged aki állította nem léteznek   akartam nem ment tehetted volna nem akartad   és elkerültük egymást és semmi sem történt   a föld továbbra is forog emberek találkoznak és tovább mennek   én kővé vált madár lettem te eltakart arc   azóta hogy az Eloltott fény meséjében az ajtót magad mögött becsuktad   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor