|
Кажа о очевом бирању
места за гроб
Лаганим кораком,
у дану у коме сам самцит самује,
бол болује,
због оног што се догодило,
више због оног што се није догодило,
мој отац отвара шкрињу:
– Ово ћу ћебе,
ове ћу ципеле,
у овом ћеш ме оделу испратити...
Све је спаковано,
немој да нешто заборавиш!
Ни случајно наочаре,
без којих не могу да видим
младост коју смо заједно сахранили
да стасава у вечитом мраку;
мајчин капут који смо онда заборавили.
Кључ од шкриње је у овом xепу,
кључ од куће биће сакривен
изнад улазних врата,
кроз која нема ко други да уђе.
Не брини за посуђе,
столове, столице и мастрафе.
Све је сређено,
струја и дажбине су измирене,
тапије су уредно сложене...
Сада идемо на гробље,
да одаберемо трајно место
на коме ћу најзад бити спокојан.
Иде отац лаганим кораком,
усправно, као према животу,
показује рукама лево и десно,
као да тражи кључеве
да отвори празне куће
у које се одавно уселило време
само да их уруши до темеља.
Лагано скида полу-ланац, полу-канап,
отвара гробљанску капију,
крсти се пред затвореном црквом.
Обојица палимо свеће на гробовима најближих,
љубимо њихове ведре слике из живота.
Потом се он осврће око себе,
тражи место за свој вечни живот.
– Нећу овде, нећу тамо,
овде је сахрањено превише бола,
тамо не бих да га још више додајем.
Под сеновитим орахом је хладно,
с овим овде није било разговора,
код пољског клозета ни случајно!
Е, овде би баш могло!
Премерава отац место корацима,
као да ставља темељ
наше будуће живе куће.
Ја ни жив ни мртав,
пратим га и климам главом,
као да ми је јасно,
чак и оно што мене чека.
Али, дубоко у себи,
замишљам слику неког камена
који се на врху Планине
нагиње час ка једном,
час ка другом Језеру,
гледа право у небо,
и не дâ да нас нико искорени.
Наколец, 10. април 1995.
|
Mese
apám síhely-választásáról
Könnyed
léptekkel,
azon a
napon, mikor egyes egyedül,
a
megtörténtekért,
és még
inkább a meg nem történtekért,
magányával,
fájdalmával felel,
apám a
ládához lép, kinyitja:
– Ezt a
takarót akarom,
ezt a pár cipőt,
ebben az
öltönyben kísérj ki…
Mindent
elkészítettem,
nehogy
valamit elfelejts!
A
szemüveget még véletlenül se,
a nélkül
nem látom,
az együtt
eltemetett ifjúság
az örökös
sötétben hogyan cseperedik;
anyám
kabátját, amelyet akkor elfelejtettünk.
A láda
kulcsa ebben a zsebemben van,
a ház
kulcsát a bejárati ajtó
felett
dugtam el,
melyen
senki más ne menjen be.
Az
edényekre, asztalokra,
székekre,
díszes poharakra ne gondolj.
Mindent
elintéztem,
a villanyt
és a járulékokat kifizettem,
az
okiratokat sorba raktam…
Most a
temetőbe megyünk,
kiválasszuk
azt az állandó helyet,
ahol végre
nyugodt leszek.
Apám
könnyed léptekkel megy,
szálegyenesen,
mint az élet felé,
karjával
jobbra-balra mutat,
mintha
kulcsokat keresne,
hogy
kinyissa az üres házakat,
melyekbe
az idő már régen beköltözött,
csak hogy azokat
az alapokig romba döntse.
A láncot,
kötelet lassan veszi le,
nyitja a
temető-kaput,
a zárt
templom előtt keresztet vet.
A
családtagok sírja előtt gyertyákat gyújtunk,
az
életükben készült vidám képeiket csókoljuk.
Azután
forgolódik,
az örökös
élet helyét keresi.
– Ide nem
akarok jönni, oda se,
itt túl
sok fájdalmat temettek el,
oda se
mennék, hogy még többel tetézzem.
Az
árnyékos diófa alatt hideg van,
erről itt
nem volt szó,
a latrina
mellé még véletlenül se!
No, itt
éppen megfelelő!
Apám a
helyet lépteivel méri,
mintha
jövendőbeli valódi házunk
alapjait
fektetné le.
Én hullafáradtan
követem,
bólogatok,
mintha
mindent értenék,
még azt
is, ami rám vár.
De, mélyen
magamban,
egy kő
képét idézem,
amely a Hegy
csúcsán
hol az
egyik, hol a másik
Tó felé
mozdul,
az égre
tekint
és nem
hagyja, hogy bárki is kiirtson bennünket.
Nakolets,
1995. április 10.
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése