|
22.
етида
кишшшшша, хладно чело… новосадски
плочници капљу и капљу и сат на катедрали је црн. боже, како је црн! и моје мисли
шетају и лелујају и пуцкетају и тешко ми је, тешко ми је... не припадам...
ово није моја представа, није мој филм. колена су тешка, тегови су у њима.
исидора.... ревија немачког експерименталног филма је лелујала платном на
трибини младих а ми смо скицирали прве кадрове, онако неспретно, срцем… у пет
задатих минута (рекоше: хајде, кад баш желите то тако жарко!) сунце је
сијало, рефлектор је бљештао а ми смо унутра збуњено капали и повлачили
конце. сећаш ли се? срећа се не може сместити у три кадра, ни трагедија у
десет секунди. вукле су се ноге и шкрипао је дрвени бински под.
глас
би да пустим, гласови су унутра и умножавају се. глас је крик који пушта
глумац глумећи Дах, губећи дах,
..ах, …а…а „А“ је заправо „АААААаааааАААААаааааААААА!“. ехои пробијају
ранг-листе и улазе у снове, у сећања, боје свест и свет у сиво, сивожуто,
жуто, жута кисела завеса пада... сав сам мокар. вода успорава глас, све је
мутно, магла је…
под
ногама бубња бас... потреса ми стомак...мука ми је. горња мелодија циличе и
просеца ми слепоочнице. каква смеђа мекана болест! а ти зуууууујиш,
шиштишшшшш, јеееееечиш, твоје се амбиције тумбају-тумбају-тумбају; ти би
нешто, ја бих нешто, заједно бисмо да корачамо, врата су закључана, ми се
саплићемо, као неспретни антички андрогин. ово не функционише,
Исидоремифасоласидора!
глад
је велика, очи су још веће, обигравамо око речи [„акција!“] као лопови око блага у
стаклу. стварност уједа, и сваки пут кад уђемо у овај за нас кужни простор,
старимо из часа у час десет по десет година одједном. и док су сервирали причу
о ракурсима, мизансцену, транстраву, дуплим експозицијама, негде на половини
трећег сата умрли смо... оставили су нас у скамијама да избледимо и нестанемо
као и стид им, који је неподношљиво лако изашао кроз отворена врата.
|
22. etűd
essssső, hideg homlok… csöpögnek és
csöpögnek az újvidéki járdák és a katedrálison az óra fekete. istenem, milyen
fekete! és gondolataim cikáznak és lebegnek és pattognak és gondban vagyok… nem
ide tartozom… ez nem az én előadásom, nem az én filmem. térdem súlyos, súly
van benne. izidóra… a német kísérleti film revüje, a vásznon a fiatalok
pódiumán libeg, mi meg az első jeleneteket vázoltuk, kissé gyámoltalanul,
odaadással… az utolsó öt percben (mondták: na jó, ha már annyira akarjátok!)
sütött a nap, a fényszóró ragyogott, mi meg ott benn a szálakat zavarodottan húzogattuk.
emlékszel? a szerencsét nem lehet három jelenetbe helyezni, se a tragédiát
tíz másodpercbe. kúsztak a lábak, a színpad meg csikorgott.
hangot hallattam volna, a hangok
benn vannak és szaporodnak. sikoly a hang, amit a színész A lélegzetet
játszva, lélegzetet veszítve hallat, …at, …а…а „А“ tulajdonképpen
„АААААаааааАААААаааааААААА!“. a visszahangok áttörik a ranglistákat, álmokba,
emlékekbe vonulnak, szürkére festik a világot és a tudatot, sárgásszürke,
sárga, savanyú sárga függöny hull… csurom vizes vagyok. a víz visszafogja a
hangot, minden homályos, a köd…
a lábak alatt basszus dob… remeg a
has… rosszul vagyok. visít a fenti hang, halántékomat szaggatja. micsoda
barna, lágy betegség! te pedig zümmmmmmösz, sissssssteregsz,
nyösssssszörögsz, igyekezeted meg görög-görög-görög; te szeretnél valamit, én
is, együtt közösen lépkedhetnénk, de az ajtó zárva, mi ügyetlen ógörög androgünokként
botladozunk. ez nem működik, Isidoremifasolasidora!
nagy az éhség, a szemek még
nagyobban, a szavak [„аkció!“] körül,
mint tolvajok a kirakatban a kincs körül topogunk. megmar a valóság, és mindig,
mikor számunkra ebbe a fertőzött térbe megyünk, óráról órára egyszerre tíz
tíz évet öregszünk. és míg a raccourcikról, mizanszenokról, áthelyezésekről,
kettős exponálásokról szóló mesét tálalták, valahol a harmadik óra közepén
meghaltunk… virágcserepekben hagytak bennünket, hogy fakuljunk és eltűnjünk,
akár a nyitott ajtón keresztül elviselhetetlenül könnyen távozott szégyenük.
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése