Nevena
Milosavljević Novi Pazar 13. april 1990. –
Нисам
ти рекла Нисам ти
рекла све, Да име је моје верност, Да свака ми је песма недореченост… Ни да су у мом
срцу камене сфере, Које ће надживети све небодере, Које једним трептајем ствараш. Нисам ти рекла
све, Јер си далеко од мог вида, У зени ми је око Сахаре, изгубљена Атлантида. И на престолу
усана исклијали слад, Чело ми је планина Рораима, А слапови косе Вечни пламени водопад. Нисам ти рекла
све, Сузе су моја истина, У језеро просута златна прашина; Из којег изрони
твоја сунце-кожа И зарумени платно изгубљено у вечностима, Кад тихо признам сан о једним прстима.
|
Nem
mondtam el Nem
mondtam el mindent, Hűség a
nevem, Befejezetlen
minden költeményem… Azt sem, szívemben
kőgömbök vannak, Túlélik az
egyetlen pillantásoddal Alkotott
felhőkarcolókat. Nem mondtam
el mindent, Mert messze
vagy, elérhetetlen, Szememben
az elsüllyedt Atlantisz, a Szahara. És ajkam
trónján a gyökeret vert kéj, Homlokom Roraima
csúcsa, Hajam
zuhataga meg Örökös lobogó vízesés. Nem mondtam
el mindent, Igazságom
a könnycseppek, Tóba szórt
arany porszemek; Napsugár-bőröd
onnan kerül a felszínre És elpirul
a végtelenségben elveszett vászon, Mikor bevallom
az egyetlen ujjról való álmom. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Невена Милосављевић – Поезија са извора – Суштина поетике (knjizevnicasopis.com)
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése