Živko Nikolić
Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –
Гране
тамо где је све почело и где ће свему
једном да буде крај, брезове су гране кров обујмиле,
појеле црепове, својим лишћем олук напуниле.
њихове су жиле распориле земљу и зидове,
њихове сенке праг и прозор сакриле.
хтедох да узмем маказе, оне велике ножнице,
да посечем све што је од бујања полудело,
али рука је сама застала јер су гране певале,
и нико ми није тамну радост на чело ставио.
витке, високо надвијене, певајте и даље, ви гране,
непрестано. како да вас потиснем, како да вас
заборавим, увек када сам сaм, најбоље вас чујем.
Izvor: Живко
Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 50.
Ágak
ott, ahol minden kezdődik és
egyszer mindennek
vége lesz, a tetőt nyírágak
ölelték át, a cserepeket
megették, az esőcsatornát
leveleikkel telítették.
gyökerei a földet és a
falakat felhasították,
a bejáratot és az ablakokat
árnyékuk rejtette.
ollóért nyúltam, azért a nagy
élekkel rendelkezőért,
hogy mindent, ami eszeveszetten
burjánzik, levágjak,
de a kéz egyszerűen megállt,
mert az ágak daloltak
és homlokomra a sötét
gyönyört senki sem tette.
ti karcsú, magasra nőtt ágak,
továbbra is daloljatok,
szüntelen. hogyan verjelek
vissza, hogyan feledjelek el
benneteket, mikor egyedül
vagyok, dalotokat hallom.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése