Vladimir B. Perić 34. етида – 34. etűd

 

Vladimir B. Perić Šabac 1976. –

34. етида               Мимоза је засенила цвркут врабаца када сам те јутрос узео у наручје и почео да ти певам да ми „твоје очи говоре ко си ти / да си нежна, да си мила и то ја да осећам / да гледам те и знам, да постојим и ја,/ да си сав мој сан / да ноћ сија као сунчан дан.”  У времену љубичица, чист ти осмех мирише на млеко и док за тебе хватам беле ватасте облачиће по соби, ти ме плениш погледом јагњета и рукицама које траже окрет, игру, смех.             Прсти се смењују у једном тону на разним жицама ‒ у истој смо тачки, у загрљају.             ... а онда... : у другом свету.. у сумраку.. хипотезе клијају попут ризома и стискају.. писање боли.. расцепљени пасуси зову на зашивање.. нема ритма.. попут дављења.. ноћима и ноћима.. дискурс хернијa.. ишчашене мисли траже рециклирање.. графит из једне тачке цепа папир.. чекам свануће идејā.. из блата поново ваљам текст узбрдо.. исечене реченице отпадају као комади кљуцане јетре.. поново и поново..             (из даљине, кроз ехо, чује се полифонија потребā…) Све је у реду, душо. Долазим. Ту сам.

34. etűd               Mikor ölembe vettelek és énekelni kezdtem „szemed mesél arról, ki vagy/ hogy gyengéd vagy, kedves vagy és ezt én is érzem/ nézlek és tudom, én is létezek,/ ahogy álmomba költöztél/ fényes nappalként ragyog az éj”, a mimóza felülmúlta a madárcsicsergést. Az ibolya idején vidám mosolyod tejillatú és míg én a szobában neked a vattaszerű, fehér felhőket gyűjtöm, te báránytekinteteddel és játékos, kacajt kereső kezeddel igézel.             Az ujjak a különböző húrokon egyazon tónusban váltják egymást – ugyanabban a számban, ölelésben vagyunk.             …majd… : egy más világban.. sötétedéskor.. a feltételezések gyöktörzsekként szaporodnak és nyüzsögnek.. az írás fáj.. az elszakított bekezdések társításért könyörögnek.. nincs ritmus.. fojtogatás.. éjszakákon át.. sérvek vitája.. a gondolatficamok újrahasznosítást kérnek.. egy pontban a grafit papírt szakít.. a gondolatok virradatát várom.. sárból vájt szöveget görgetek ismét hegyenek fel.. a kivágott mondatok szétcsipkedett májdarabokként hullanak.. ismét és ismét..             (a távolból, visszhangként, a szükség többszólamúsága hallatszik…) Minden rendben, kedvesem. Jövök. Itt vagyok.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Владимир Б. Перић: Етиде оп. 4, УК „Кораци” Крагујевац, 2021.