Živko Nikolić
Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –
Посна
вечера Као незвани гости, изнебуха, на посну смо вечеру дошли: грумен соли и чаша горке воде, парче месеца и покоја звезда све што смо крај тог огњишта нашли за наша се непца прилепило. После смо слушали како се у зиду жохари гложе и натпевавају, после смо око огњишта играли ми који играти не умемо. После, али прво смо од прага у котлић подоста настругали, дрвену чорбу да скувамо, само да је густо и да буде врело. Нико нас није звао, а ни ми никог нисмо питали. Случајно смо пред овим вратима застали, како да сад топло огњиште напустимо.
|
Böjti vacsora A böjti vacsorára, mint hívatlan
vendégek, égből pottyantak érkeztünk: mindaz, amit az a tűzhely körül
találtunk, a csipetnyi só, egy pohár keserű víz, egy szelet hold és néhány
csillag, szájpadlásunkra ragadt. Majd a csótányokat
hallgattuk, ahogy a falban civakodnak és
egymást túlharsogják, majd a tűz körül
táncoltunk, mi, akik táncolni nem
tudunk. Majd, de előbb a bográcsba a
küszöbből eleget faragtunk, hogy falevest főzzünk, csak sűrű és forró legyen. Bennünket senki sem hívott, mi meg senki sem
kérdeztünk. Ez előtt az ajtó előtt
véletlenül álltunk meg, a meleg tűzhelyet most
hogyan hagyjuk el. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка
јесен, 2021. стр. 42.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése