Živko Nikolić
Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –
|
Ти
ићи ћеш често обалом
и виђати усамљено камење
себе ту нећеш наћи
себе умореног ветровима
залуд не режи облаке
дубље понор не копај
ти си се у неким другим
сферама изгубио
тамо где не допире звук
све ти се приснило:
идеш обалом а нема обале
ту си слику из недокучивог уздигао
јер твоје очи унутра гледају
тамо, ка дну, у пределе пусте, сурове.
1994. Београд
|
Te
gyakran jársz majd a parton
és magányos köveket észlelsz
önmagadat itt nem találod
önmagadat a szelektől
elfáradtat
fellegeket hiába ne szabdalj
szakadékba mélyebbre ne áss
te egészen más
hatáskörökben vesztél el
ott, ahová a hang nem ér,
számodra minden csak álom
volt:
a parton mégy, de part
sehol,
a képet az elérhetetlenből
emelted ki,
mert szemed belülre néz,
oda, a mélybe, puszta,
kegyetlen vidékre.
Belgrád, 1994.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка
јесен, 2021. стр. 28.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése