Živko Nikolić
Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –
|
Тиха је
ноћ
Тиха је ноћ.
Као да се заувек спушта,
све да обујми, све да затамни,
у рукаве се, у недра завлачи,
језу распирује, доноси немир,
мисао у страну гура.
Али ми чврсто газимо снег,
чује се шкрипа. Она једино.
Тиха је ноћ. Бачена зрна,
гранчице искидане,
звезде по небу просуте.
Пада све то
на теме, на врат,
светиљке се у нама
изненада пале,
преобликују засторе и ослонце.
Тиха је ноћ.
Ништа се не чује.
Али, негде близу
рађа се биће
које ће да промени свет.
13. 1 – 6. 10. 2017. Београд / Копривница / Београд
|
Csendes az éj
Csendes az éj.
Mintha örökös lenne,
mindent átölel, mindent
homályba borít,
öltözékbe, kebelbe húzódik,
iszonyt terjeszt,
nyugtalanságot hoz,
gondolatot félre lök.
De mi a hóban keményen
gázolunk,
csikorgása hallatszik.
Egyedül ő, a nő.
Csendes az éj. Szétszórt
magok,
letört ágak,
az ég csillagokkal hintett.
Mindez
vállunkra hull,
bennünk váratlanul
lámpások gyúlnak,
függönyök, támaszok átalakulnak.
Csendes az éj.
Semmi sem hallatszik.
De valahol a közelben
világot megváltó
új lény születik.
Belgrád / Kapronca / Belgrád
2017. 1. 13. –
10. 6.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка
јесен, 2021. стр. 12.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése