Živko
Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –
Ковиж Ковиж, то
добро звучи: ковитлац у
перју, скида
оклопе, откриљује
засторе. Од лета је
одустао, самом себи
говори, самог себе
тера у недођију, самог себе
призива кад падне
врела киша и по који
камен. Кад врбе
процветају Ковиж – то
добро звучи. Задњи је час да играмо
отворено, о свему да
говоримо. Али оно
унутра опет почиње да тумара и
разбија, да поиграва, да
поскакује. Ковиж никад
не мирује. 29. 9. 2009. - 14. 4 .2013. Београд – Копривница
– Београд
|
Kovizs Kovizs1, jól hangzik: forgószél a tollazatban, vértezetet szaggat, függönyt tár. Röpte elmarad, önmagának beszél, önmagát a nevesincsbe kergeti, önmagát szólítja, mikor forró eső és egy-egy kő esik. Mikor a fűz virágzik, Kovizs – jól hangzik. Végső ideje, hogy szabadon játsszunk, mindenről beszéljük. De az a valami belül, ismét kezdi, csatangol, tör-zúz, játszadozik, szökdel. Kovizs sosem nyugszik. 2009. 9. 29. – 2013. 4. 14. Belgrád
– Koprivnica – Belgrád 1a szerző nevéből alkotott szó saját, külön világára utal Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно
друштво, Београд, 2014. стр. 39.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése