|
Виолинисткиња
Наталији Тодоровић
У топлој
постељи врата,
ватром
браде и дрхтајем рамена,
грли
виолину.
Рука
срасла са гудалом,
прсти се
истежу у нити струне,
снен
поглед дуби дубину недогледа.
И звук
затрепери,
па се
разлије двораном,
као
таласићи ријеке у плићаку.
Шапат
тишине, жубор потока,
уздах
душе, скерцо, јаук судбине,
па опет
мелемни цвркут славуја.
Затим, у
нијемом сазвучју
меланхолије,
сјећања, наде,
у
ковитлацу нота, губе се:
гудало,
рука, тијело виолине;
виолинисткиња
нестаје у свом погледу,
дворану и
публику гута празнина.
Остају
само струне с којих
трепет
шаље тајанствене поруке
неодгонетљивости
васионе.
29. 11. 2023.
|
A nő, aki
hegedül
Natália Todorovićhoz
A
kellemes melegben
a
hegedűt álla tüzével, válla rezdülésével
öleli.
A kar
összenőtt a vonóval,
az ujjak
a húrokon feszülnek,
az álmodozó
tekintet a végtelen mélységbe vés.
A hang
is rezdül,
a
teremben, mint hullámok
a
folyó sekélyében, terjed.
Csend-suttogás,
patak-csobogás,
lélek-sóhaj,
scherzo, sors-sikoly,
majd
ismét gyógyírként fülemüle-csicsergés.
Ezután,
a melankólia néma
összhangjában,
az emlékekben, a reményben,
a zene
forgatagában eltűnik:
a
vonó, a kar, a hegedű;
a nő,
aki hegedül, saját tekintetébe süllyed,
a termet
és a közönséget üresség falja.
Csak a
húrok maradnak, melyekről
a
megfejthetetlen űr
titokzatos
üzeneteit a rezdülés adja át.
2023. 11. 29.
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése