Željka Avrić Banja Luka
15. novembar 1964. –
Круг оцу Ђурђу Сједим под лозом и ћутим заједно са мојим
старим Жаром његове цигарете блистају давно
заборављене ријечи Бијаше то вријеме кад ми се мијењаше зуби Учио ме је стиду и успут дробио орахе Звао ме је сине и смјешкао брцима Рука му бијаше тешка тепања неспретна У добра времена из гнијезда његовог
крила бјежали су страхови у његовим причама могла
сам да дохватим сутра Звала сам га у сну пркосећи мраку Испод заораних обрва каткад би сијевале муње Причао је све нешто о
образу и како сам већ велика Да лажем Вријеме је опасало круг Жар се полако сасуо
пепелом срце се у слутње запаучинало Више нисам дијете сад ме зове кћери Тражимо се у погледима разумијемо у ћутању Док држи ме за руку немам образа да га лажем Вријеме је тата
|
A kör Apámhoz A lugasban
ülök és apámmal
együtt hallgatok A rég
elfeledett szavak cigarettája
parazsával csillogtak Abban az
időben volt mikor fogakat
váltottam Szégyenkezni
tanított és közben diót tört Fiamnak szólított bajusza
mosolygott Karja súlyos
volt becézése suta Az önfeledt
időben az ölében
lévő fészekből menekült a félelem meséiben meg
tudtam fogni a holnapot A sötéttel dacolva álmomban
hívtam Felszántott
szemöldöke alól olykor villámokat
szórt Valamit a
tisztességről mesélt és ahhoz hogy
hazudjak már nagy
vagyok Körbe fogta az
idő A parazsat
lassan hamu fedi szívét
kétségek gyötörik Immár nem
vagyok gyerek most lányának szólít Egymást
tekintetünkkel keressük ahogy hallgatunk
egyetértünk Míg kezemet
fogja képtelen
vagyok hazudni Apám eljött az a pillanat Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése