Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –
Прво јавно писмо
Думитру М. Јону1
Гласноговорниче наше мудрости,
наше вичности перу и страдању,
док прелазиш реке које нас раздвајају,
путеве који
нас воде у непознато, у
неизрециво,
неизвесно време, осетиш ли,
каткад, док
корачаш, у додиру са земљом,
на својим
стопалима дрхат тла, облик
давних стопа
које су се отиснуле
у негдашњи
прах, да нас упозоре
да је само земља
вечна и света а
све остало
пролазно. Осетиш ли
како се све
креће напред-назад,
веома споро, с
малим помацима изнад
и преко равни,
а ми те помаке
претварамо у
велике кораке,
у величанствене
узлете.
У тим малим
помацима садржана је сва
наша моћ да
дотакнемо недостижно, да
надвладамо већ
знано и откривено, да
одболујемо виђено
и доживљено.
И само су ти
мали помаци,
гледани из
будућег времена, једини
наши знаци по
којима ће нас неко
препознати, од
којих ће мерити величину
свих својих малих
помака.
А ми, обузети
бескрајним хтењем да све
старо порушимо,
да будемо зачетници великог
почетка и
поретка, заборављамо на велику
истину да је
само мали корак сигуран корак,
да је све
саздано од малих корака и помака,
као материја
од ситних честица, чврсто
збијених
једних уз друге. Зато смо
окренути једни
од других, у сталним
сукобима,
скидајући једни другима главе,
е да би једни
друге престигли и направили
онај
судбоносни корак који ће све нас
увести у саму
матицу историје.
Зар ти се то
не чини, док нас посматраш
помало
издалека, са истим божјим знаком
и с нешто чистијом
свешћу, господине?
У Бечеју, 26. децембра 1992.
1Познати румунски песник и преводилац.
Izvor: autor
Első közzétett levél
Dumitru
M. Ion-hoz1
Te, bölcsességünk és tollforgatásban,
sorscsapásban való
jártasságunk szószólója,
míg a bennünket elválasztó
folyókat,
a bennünket az ismeretlenbe,
kimondhatatlan,
bizonytalan időbe vivő utakat
szeled át,
érzed-e néha, gyalogolás
közben
a földet érintve a talaj
remegését,
a hajdan porban hagyott ősi
lábnyomok
alakját, figyelmeztetnek
bennünket,
egyedül a föld örök és szent,
minden
egyéb csak átmeneti. Érzed-e,
hogyan
halad előre-hátra a lét,
nagyon lassan,
apró mozdulatokkal, alig a
felszín felett,
mindenen keresztül, mi meg,
azokat
a mozdulatokat hatalmas
léptekké,
fenséges felemelkedésekké
alakítjuk.
Hatalmunk, hogy az
elérhetetlent megérintsük,
hogy a már ismertet,
felfedezettet legyőzzük,
a látottat, megéltet
átvészeljük,
a kis mozdulatokban van.
És ami a jövőt illeti,
azok a kis mozzanatok
az egyedüli jelek, amelyek
után
valaki felismer bennünket és
majdani
saját apró mozdulatait
értékeli.
Mi meg, megszállottakként
mindent, ami régi,
le akarunk rombolni, hogy új
kezdet és rend
kezdeményezői legyünk, de
elfeledjük
a tényt, csak a kis lépés a
biztos lépés,
minden kis lépésből,
mozdulatból áll,
akár az anyag, szorosan
egymás mellett
álló parányi szemcsékből.
Azért
fordulunk el egymástól,
állandó
viszályban egymás fejét azért
vesszük, hogy
azt a másikat megelőzzük, azt
a sorsdöntő
lépést, amely mindannyiunkat
magába
a történelembe visz,
megtegyük.
Míg bennünket ugyanazzal az
isteni jellel,
valamennyire tisztább
öntudattal, a tisztes távolból
szemlélsz, nem így látod,
tisztelt uram?
Óbecse, 1992. december 26.
1Ismert román költő, műfordító.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése