Biljana Milovanović Živak Požarevac, 7. mart 1972. –
Време
за ноћ
Роберт де Ниро у једном филму навлачио је завесе
На прозоре, у време за ноћ,
Симулирање ноћи је као симулирање живота
Не може се Сунце надиграти,
Па оно се у песми девојком оженило!
А човек трпи уморан од тог суровог белила
Као од слепила које не пролази,
Лепљиви фил од беле алве у корама обланде,
Тај дан што не пролази, Сунце које не залази
Трепери као чулни еротски занос, као лудило,
Растројство, као да се ико томе може одупрети.
Људска телеса Норвежана у белим ноћима
Приказују ми се језиво као у хорор филму
Као међу белим корицама Сарамаговог „Слепила”,
Иако их Исидора никада није тако описала.
Izvor: Биљана Миловановић Живак: Ти, међутим, Књижевна општина Вршац,
Вршац, 2022.
Éjidő
Robert de Niro egyik filmében
függönyt
Az ablakra éjidőben húzott,
Az éj színlelése, az élet
színlelése,
A Napot nem lehet átverni,
A költeményben leánykával
házasodott!
Az ember meg e kegyetlen fehérségtől
szenved,
Mint a nemmúló vakságtól,
Fehér alva, ragadós töltelék,
ostyalapok között,
Az el nem múló nap, a
nyugovóra sosem térő Nap
Érzéki varázslatként, eszeveszettként
vibrál,
Zűrzavar, mintha ennek bárki is
ellenállhatna.
A norvég emberek a fehér
éjszakákon előttem
Mint a rémfilmekben, mint Saramago
„Vakság” című
Könyvének fehér lapjain, szörnyekként
jelennek meg,
Pedig Izidora így sosem
említette őket.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése