Risto Vasilevski
Nakolets, 31. januar 1943. –
|
(О)да
води
Вода је магија која не умире,
магија која саму себе ствара.
Тело је које само себе одржава
у свим облицима;
мистрија која прави поредак
у свим световима;
пупчана врпца
која све држи на окупу.
Вода је мач
који сам себи крчи пут;
огледало у коме се све види
ма чиме било упрљано;
нирвана која може
себе и све друго да умири.
Вода је невидљиви кључ
за све браве постојања;
смола која може све да расточи
или да оживи;
светлост која се може освештати
и по њој обожено ходати, –
у којој се ни вера ни крст
не могу изгубити.
В(ода) смо сви ми –
текући од рођења до смрти –
који се кроз кодове и гене
опет враћамо
да с њом наставимо живот.
|
Óda a vízhez
Halhatatlan varázslat a
víz,
önmagát teremtő varázslat.
Minden alakban
önmagát fenntartó test;
minden világban
rendszert teremtő rejtély;
mindent összetartó
köldökzsinór.
Utat önmagának nyitó
kard a víz;
tükör, melyben minden
látszik
bármivel is piszkolt;
önmagát és minden mást
megnyugtató nirvána.
A víz a lét minden
reteszének
láthatatlan kulcsa;
mindent szétbontani vagy
feléleszteni képes gyanta;
fény, melyet meg lehet
szentelni
és rajta istent tisztelve
járni, –
melyben sem a hit, sem a
kereszt
nem veszhet el.
Mi mindannyian vízből
vagyunk –
cseppfolyósak
születésünktől halálunkig –
mi, akik kódokon és géneken
keresztül
ismét visszatérünk,
hogy az életet vele
folytassuk.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése