| 32. етида
 Време постојано метрономски откуцава: тик-ток, тик-ток... Сећања се враћају као гудало, константно наниже. Носталгија уклијава у крвоток и болно леди жиле. Раселине се утискују у меку земљу, брег остаје без неких стабала, а нека постају бела... 
  Очи невољно гледају уназад и траже црну пругу да повуку.
 Сада... нека се тренутак протегне у недоглед. Још нисмо умрли; ово је већ прошлост и у њој могу доста. Сећањем наслојавам трајање, постојање,
  бивствовање. Сада…
 
 …из будућности чезнем за овим тренутком, а из прошлости сам већ добацивао довде; и кад имам 32
  ја имам 23
  и две и три. И када оплакујем живог човека ја се радујем њему јер мртав није... Погледај око себе! Свуда су шаблони, репродукције, невољни циклуси умногостручени милијардама пута: имаго-лутка-ларва-јаје…беба-дечак-човек-деда… Зато себе бацам у старачки очај; зато измишљам питања и питам те док ми ниси нестала;
  зато се борим за сваку грану породичног стабла;
  зато пишем о твом црном инструменту и дајем ти да читаш ‒ да откидамо од смрти, од времена, од трајања… Ово се сада дешава зато што се никада неће десити… Могући светови се урушавају у један а ја сам срећан, пресрећан… и зато живим за немирење; зато верујем у системске грешке, причу са безброј завршетака, у светле пукотине,
  у слободу на крају…
 
 … путујемо …
 
 | 32. etűd
 Az idő mentronóm pontossággal jelzi: tik-tak, tik-tak…
  Az emlékek vonókként jelennek meg, állandóan lejjebb.
 A sóvárgás a vérkeringésbe
  gyökerezik, az ereket fájdalmasan fagyassza. A repedések a puha földbe süppednek,
  a hegy néhány fa nélkül marad, néhány fehér lesz… A szem kelletlenül tekint
  vissza, a fekete síneket keresi, hogy magával húzza.
 Most…a pillanat a végtelenbe húzódjon. Még nem haltunk
  meg; ez már a múlt és benne sok mindent tehetek. A létet, az életet, a valóságot
  emlékezettel tagolom. Most…
 
 …a jövőből ebbe a pillanatba vágyok, a múltból meg eddig
  jutottam; és 32 évesen 23 és kettő és hároméves vagyok. És mikor az élő
  embert siratom, örülök, mert még nem halott… Nézz szét! Mindenütt mintadarabok,
  műnyomatok, milliárdszor sokszorosított fásult ciklusok:
  imágó-baba-lárva-tojás… újszülött-ifjú-felnőtt-apó… Ezért önmagam öreges
  kétségbeesésbe hajítom; ezért kérdezősködök, kérdem tőled, míg nem tűntél el;
  ezért küzdök minden családfa-ágért; ezért írok fekete hangszeredről és
  megengedem, hogy olvass – hogy elváljunk a haláltól, az időtől, a
  folytonosságtól… Ez, mert sosem fog megtörténni, a jelenben történik…
  Egymásba roskadnak a lehetséges világok, én meg boldog vagyok, nagyon boldog…
  és ezért élek a nyugtalanságért; ezért hiszek a szisztematikus hibákba, a
  számtalan befejezéssel végződő mesébe, a fényrepedésekbe, a végén a
  szabadságba…
 
 …utazunk…
 
 Fordította: Fehér Illés
 | 
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése