Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –
(О)да хлебу Сам је себе посејао самог себе отхранио да би сви други могли све друго сејати брати плодовље одржавати живот памћење времена које не признаје границе Његова клица је никла пре ичије свести о било ком и каквом
семену Стабло су му неговали
еони клас дојили снови без којих ниједан дан не
свиће На трпези је господар со и вино његови су
гости мирођије и остало придружници без којих се
може Само с њим поглед је пун мисао слободна да сама се собом бави Ко га нема нема мира наду да ће отхранити
потомке чути њихове веселе
гласове у кући у којој се нешто
ствара и потире глад коју шире њени вечити
Сејачи (О)да хлебу који вапи за гладнима који каткад и мрвом може да испуни очи утоли глад свих који за њим жуде
|
Óda
a kenyérhez Önmagát
vetette önmagát
etette hogy
mindenki minden
mást képes legyen vetni termést
szedni az életet a
határokat tiszteletben nem tartó idő
emlékezőképességét fenntartani Csírája bárki
tudata bármi fajta mag előtt keletkezett Törzsét
eonok táplálták kalászát mely
nélkül egyetlen nap sem virrad álmok
szoptatták Felség
a terített asztanál vendégei
a só és a bor a
fűszerek és sok egyéb nélkülözhetetlen
kellék Csak
vele teljes
a tekintet szabad
a gondolat önmagával
foglalkozhat Akinek
nincs nyugta
sincs nem remélheti
hogy utódait vidám
hangulatban alkotó
szellemben nevelheti ott örökös
Gerjesztői által terjesztett éhség uralkodik Óda a
kenyérhez az
éhezőkért esendőhöz olykor
morzsával is képes
az utána vágyók szemét
telíteni éhségét
csillapítani Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése