|
Четири боја лаванде
У зору
Имала сам сукњу од
мајчиних снова
и руке чисте као хлеб.
Веровала сам да
бреза не плаче,
да облак је мекани плашт,
да љубав не боли испод заноктица,
да се све што се даје од срца се враћа.
Са лавандом у плетеницама,
мирисала
сам на радост ластиних крила
трчала сам кроз лета,
јурила јурила за лептирима,
без
сумње да
се срећа може ухватити.
Свет је био велика
шарена лопта,
а ја — већа од сваког страха
каменитих слогова и неправилних нота.
У подне
Журила сам кроз године
Као да ће ми неко
украсти дане.
Сваки корак — дужност без поговора,
сваки осмех — глас без одговора.
Моја коса мирише на
лаванду,
али моје срце —
на неизговорене речи
и врећа
пуна плусвамперфеката .
Све сам стизала,
а себе сам остављала
на ивици сваког понедељка,
свачијих
роковника,
и потреба да зацелим расцепана срца.
У сумраку
Научила сам да ћутим
кад највише осећам поноћни ноктурно.
Да не гледам уназад
дуже него што траје дах једног стиха.
Моја сенка је постала слика.
А лаванда?
Још увек је чувам
у напуклом џепу
мантила окаченог иза врата.
Сви су отишли својим друмовима.
Ја сам остала
са чајем, фотографијом
и једном песмом што мирише на прошла јутра. У вече
Сад кад ме има
само у нечијем сећању
и кад
се неко жацне на помен мог имена,
нека кажу:
била је тиха,
али је мирисала на сурову истину.
Жена која је волела,
чекала,
опростила.
Жена која није викала,
али је умела да се чује
у погледу и дубини затворених капака.
И кад падне последњи
лист,
када се
умири кошава са Карпата,
остаће
лаванда
у нечијем
албуму,
стих
у нечијем
срцу
и без броја, полуотворена врата.
|
A levendula négy színe
Hajnalban
Anyám álmaiból volt a szoknyám,
karom kenyértiszta.
Hittem, a nyír nem sírdogál,
a felhő lágy takaró,
a szerelem a körömágy alatt nem fáj,
minden, amit szívből adnak, szív térít vissza.
Varkocsomban levendulával
fecskeszárny-örömillatú voltam,
a nyárban szaladtam,
lepke után rohantam,
nem kételkedtem, a boldogság megfogható.
A világ hatalmas tarka labda volt,
én meg – minden félelemnél,
kőszótagnál, szabálytalan hangnál hatalmasabb.
Délben
Úgy siettem az éveken keresztül,
mintha valaki el akarná lopni napjaimat.
Minden lépés – kötelességteljesítés,
minden mosoly – válasz nélkül hagyott beszéd.
Hajam levendulaillatú,
de szívem –
a ki nem mondott szavakra,
régmúlttal tele zsák.
Mindenhová elértem,
csak magamat hagytam
minden hétfő,
mindenféle határidőnapló,
gyógyításra váró megtört szív peremén.
Esthomályban
Megtanultam hallgatni,
mikor legjobban érzem az éjféli zenét.
Hogy hátra tovább, mint egy verssor
lehelete tart, ne nézzek.
Árnyam immár kép.
És a levendula?
Még mindig
az ajtó mögött felakasztott
kabátom szakadt zsebében őrzöm.
Mindenki saját útját járja.
Én a tea,
egy fénykép és
a múlt reggel-illatú dal mellett maradtam.
Este
Most, mikor
csak valaki emlékében vagyok,
és valaki nevem említésére megrezzen,
hadd mondják:
csendes volt,
de színtiszta igazság-illatú.
Nő, aki szeretett,
várt,
megbocsátott.
Nő, aki nem kiabált,
de hallhatták
tekintetéből és lezárt szempillájának mélyéből.
És mikor az utolsó levél leesik,
mikor a Kárpátokból a kosava1 megnyugszik,
megmarad valaki
évkönyvében a levendula,
az egyetlen sor valaki szívében
és házszám nélkül, a félig-nyitott ajtó.
1kosava: délbánáti, Duna-menti hideg északi szél
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése