Verica Preda PreVerica Чување Кирлијанове фотографије – Kirlián fénykép-őrzés

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Чување Кирлијанове фотографије   потребно је затворити своју шкољку од пауничастог влакна премазом од белог лука и катанац прелити врелом смолом   ако закаче ноктима радовање Твог пенастог облака ако откину ма једно перо из крила птица које шарају видик ако осете колико су далеко од шареног света и цепелина који неспутано међ облацима језди и кише које не натапају дане и листове брезе забадаће трнове игле под кожу под јастук и цик јутра под шуштање мајског дана под распеване кораке   тако се чувају рођено моје матице љубичастог одсјаја и злато подно мора тако светли најлепши отисак електромагнетног поља   п.с. потребно је сачувати мир сваког трептаја сваког удисаја и наговештаја немира пре него што пете прокрваре пре него што се ланац сивог праха од живог ткива по црној земљи расплете

Kirlián fénykép-őrzés   be kell zárni a pókhálóból készült fokhagymával bekent kagylódat és a láncot forró gyantával leönteni   ha a Te buborék-felhőd örömét körömmel megsértik ha a láthatárt tarkító madarak szárnyából csak egyetlen tollat kiszakítanak ha megérzik milyen messze vannak a tarka világtól és a felhők között szabadon nyargaló zeppelintől meg a napokat és a nyírleveleket áztató esőktől tüskét szúrnak a bőr alá a párna alá és hajnalhasadáskor a májusi nap susogása alá a könnyed léptek alá   így őrzik barátom a sodrás lila visszfényét és a tengerben az aranyat így fénylik az mágneses tér legszebb másolata   p. s. meg kell őrizni minden pillantás minden lélegzet és indulatra utaló jel nyugalmát mielőtt a sarkakból vér csepegne mielőtt az élő szövet szürke por-láncolata a fekete földön szétterülne   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Верица Преда ПреВера: Post  skriptum ОГЛЕДАЛА БИТИ, Libertatea NIU Панчево, 2024. стр. 10.

Verica Preda PreVerica Жалфија – A zsálya

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. –  

Жалфија
 
О њој нико неће написати
свевременску риму
jер њени сокови су горки
као живот сељака надничара
и скитнице испод моста
 
њени издробљени цветови
личе на усахлу удавачу
и девојку којој нико није посветио песму
 
од њеног ће мириса безглаво бежати
као што се окрећу лица од сиромаштва
и књига распалих корица
 
за њено постојање неће марити
све док мудрости наших неписмених предака
не заличе и постану последња нада
и капљица зноја сахарске пустиње
све док опори мирис
не разбистри очи
а кад прогледамо
испод невидљивог
и између неприметног
препознаћемо злато изнад камена
и са колико сласти и страсти
надничар на сто оставља хлеба и радости
колико су снажни замаси
одрпаних рукава који се боре са силом таласа
да би сачували топлоту непознатих образа
и како је брига за сестрино дете
девојке неотпаковане спреме
велика као туга и истинита као љубав,
и како нам најискренији одговори стижу
из коре црне земље и недокучивих небеса
 

п.с.

Између горчине сокова

и отужности бивања,

све у животу има своју лепоту, тајну

и разлог постојања,

али, само онај, рођен по одразу Свевишњег

или је изникао из Адамовог ребра,

који у небо, без задршке гледа,

добио је дозволу

да вредности препозна.

 
Izvor: Верица Преда ПреВера: Post  skriptum ОГЛЕДАЛА БИТИ, Libertatea NIU Панчево, 2024. стр. 8.
 
 
 
A zsálya
 
Soha senki sem fog róla
örökérvényű költeményt írni
mert nedvtartalma keserű
mint a napszámos parasztok
és a hídalatti csavargók élete
 
részekre bontott virágai
hervadt eladó menyecskére
versbe nem foglalt lányra hasonlítanak
 
illatától hanyatt-homlok menekülnek
ahogy a tekintetek elfordulnak a szegénységtől
a széthullott könyvektől
 
jelenlétével nem törődnek
mindaddig míg írástudatlan őseink bölcsességének
köszönve utolsó reményként
a szaharai pusztaság izzadtságcseppjeként fel nem tűnik
mindaddig míg fanyar illata
ki nem tisztítja a tekintetet
amikor szemünk kinyílik
a láthatatlan alatt
az észrevehetetlenek között
a szikla felett felismerjük az aranyat
milyen élvezettel szenvedéllyel
teszi a napszámos az életet adó kenyeret az asztalra
milyen erősek a hullámok erejével
küzdő összekarmolt karok vetései
hogy megőrizzék az ismeretlen arcok melegét
hogy a húgom gyermeke
a még felkészületlen lány utáni aggodalom
bánat-nagyságú és szerelem-igaz
és a tényleg őszinte feleletek
a fekete föld kérgéből az elérhetetlen égből érkeznek
 

p. s.

A nedvtartalmak keserűsége

és a lét keserve között

az életben mindennek meg van a szépsége, titka,

létének értelme,

de csak az, aki a Mindenható tükörképére született

vagy Ádám bordájából ered, aki az égre

kétkedés nélkül tekint,

kapott engedélyt,

hogy felismerje az értékeket.

Fordította: Fehér Illés

Verica Preda PreVerica Одједном је почело да ми се жури – Egyszerre minden engem sürgetett

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Одједном је почело да ми се жури
 
Одједном сам почела да се повлачим у густе ноћи
и да зрак гутам брзином гепартовог скока
а минуте растежем не били трајали секунду дуже
 
Одједном сам почела бројати наопачке и спорије
Да странице календара не окрећем
И не слушам скакутање велике сказаљке
 
Одједном су се неке бриге и терети сручили
неуморно жуљајајући и газећи кораке
и ја их гледам како расту као велика усамљена кућа
 
Одједном сам осетила изоштрени слух
за сенку прашњаве иловаче и гласове тишине
и песму сове која се све гласније чује
 
 
Одједном је почело да ми се жури
између журбе за шушкавом срећом
и откривања мисли цвећа које расте у туђим лејама
 
Одједном ми недостаје добронамерни мудрац
да ме ме подсети како треба
Застати и запитати скривеног саговорника
подстанара који не плаћа кирију а газдује мислима
зашто нам се жури корацима витороге антилопе
када ћемо стићи тамо где нам је суђено
без сагласности и голи и боси
не трошећи не скраћујући ноћи и звукове насмејаног сунца
 

п.с.

 

Зато,

кад почне да ти се убразано жури,

кад почнеш да бројиш спорије и наопачке,

кад терети порасту као велике куће,

кад осетиш сенку прашљаве иловаче

Удахни, зажмури и у цвркут се песме одени.

 
Izvor: Верица Преда ПреВера: Post  skriptum ОГЛЕДАЛА БИТИ, Libertatea NIU Панчево, 2024. стр. 7.
 
 
Egyszerre minden engem sürgetett
 
Egyszerre csak a sűrű éjbe kezdtem húzódni
és a levegőt gepárd-ugrás gyorsasággal nyelni
a perceket meg elhúzom talán egy pillanattal tovább tart
 
Egyszerre csak visszafelé és lassabban kezdtem számolni
Hogy a naptár lapjait ne forgassam
És a nagymutató ugrálását ne hallgassam
 
Egyszerre csak gondok és holmi teher szakadtak rám
szakadatlanul horzsolva és díszlépésben menetelve
én meg nézem ahogy magányos házként egyre nőnek
 
Egyszerre csak éreztem mind jobban hallom
a porlepte agyag-árny és a csend hangját
meg az egyre hangosabb bagoly dalát
 
 
Egyszerre minden engem sürgetett
a susogó szerencse utáni hajsza és
az idegen kertekben viruló virág-gondolatok fürkészése között
 
Egyszerre hiányzik a jóindulatú bölcs
hogy emlékeztessen hogyan kell
Megállni és megkérdezni a rejtett beszélgetőtársat
a gondolatokat uraló lakbért nem fizető albérlőt
villásszarvú antilop-léptekkel miért sietünk
belegyezésünk nélkül mezítláb meztelenül
éjeket mosolyteli nap-hangokat nem pazarolva nem kurtítva
mikor érünk az előre elrendeltetett helyünkre
 

p. s.

 

Ezért,

mikor kezd minden sürgős lenni,

mikor elkezdesz lassabban és visszafelé számolni,

mikor a gondok háznagyságúvá nőnek,

mikor megérzed a poros agyag-árnyat,

Lélegezz, szemed hunyd be és a dal dallamába öltözz.

 
Fordította: Fehér Illés

Verica Preda PreVerica Једна реч – Egy szó

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Једна реч   Често се тражи Један знак  сакривен  између небројаних путоказа и наслаганих цигала Један зрак моћан као јед подмукле ћуди да размакне бршљенове да влат озебле траве усправи Један поглед нестваран, чаробан да бес у ланце закује или da додир пера фениксовог крила у јутро понесе једнорога глава   Често је потребна ћутња оловна без мириса и укуса да употпуни финоћу златног дана и непрегледни тренутак беспућа Често је потребна снага само једног замаха ватре Дажбога да таласе разљућене преко брда разнесе и јачина сопствених прстију да капи воде ка жедним устима принесе   Често је потребан један једини низ слогова свилен и мекан ко душа детиња да трн из ока на двобој позове и победу трајну однесе   пс.   Често тражимо једну реч Која се не ископава по распродајама нити се купује као половна роба која не кошта, а вреди толико колико једна реч која може све што видљиво и досањано разгрће у узаврелим мислима и доноси стихију мира једу који нас изнутра једе

Egy szó   Gyakran kerestetik Egy rovás  a számtalan útjelzők és felhalmozott téglák közé  rejtett Egy sugár mely hatalmas mint az alattomos hajlam szeszélye hogy szétterítse a borostyánt hogy kiegyenesítse a fagyott fűszálat Egy tekintet vélt, varázslatos, hogy láncra verje a felháborodást vagy a főnix szárnytoll-érintése vigye el reggel az egyfejű fejét   Gyakran szükséges a hallgatás ólomsúlyos illat és íz nélküli hogy dúsítsa az aranyló nap törékenységét és az ősrengeteg beláthatatlan pillanatát Gyakran szükséges az erő a Dazsbog1 egyetlen mozdulata hogy a felbőszült hullámokat a hegyeken túlra zavarja és saját ujjunk ereje hogy a vízcseppet a szomjas szájhoz emelje   Gyakran szükséges az az egyetlen egy szótagsorozat az a selymes és puha kisdedhez méltó hogy a tüskét a szemből párbajra hívja és mindörökre legyőzze   p. s.   Gyakran keresünk egy kifejezést Melyet nem lehet megvenni a kiárusításokon sem használt áruként megvásárolni semmibe sem kerül, mégis annyit ér mint az az egy mindenre képes szó amely mindent ami látható és megálmodott a forrongó gondolatokban feltár a béke elemét hozza a dühöngésbe mely bennünket belül emészt   1Dazsbog – a szlovén mitológia főistene, a földön az élet teremtője   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Верица Преда ПреВера: Post  skriptum ОГЛЕДАЛА БИТИ, Libertatea NIU Панчево, 2024. стр. 6.

Verica Preda PreVerica Корен пулса (самозачеће)– Az érverés gyökere (önmegtermékenyítés)

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Корен пулса (самозачеће)   да заспим решила сам док ходам да дан гледам у очи и сањам зелене пределе јаве зеницу радости клицу постојања   можда ће се примити као бачено семе или пухор маслачка нићи без најаве укоренити у највишу форму кретања материје пулсирање смарагдно зелене чакре кад поглед прикујем у сварност и родити јутро без мрачног обода     п.с. И нада и вера светле испод црнила умрежене у сиву ћелију опстанка искачу силином воденог пута као врисак новорођеног даха зачете печатом небеса не посустајући пред пламеним језичцима језде и стазе закрчене од нагомиланог, чисте

Az érverés gyökere (önmegtermékenyítés)   hogy elalszom eldöntöttem gyalogolás közben hogy a nappal szemébe nézve álmodjak a valóság zöld térségeiről az öröm szembogaráról a lét forrásáról   talán életre kel eldobott magként vagy pitypang-bóbitaként egyszer csak nőni kezd az anyagmozgás formájában gyökerezik smaragdzöld csakra lüktet ha tekintetemet a valóságra szegezem és reggelt szül sötét perem nélkül     p. s. A remény is a hit is a homály alatt világít ahonnan a megmaradás szürke sejtjébe ágyazva a vízjárás erejével válnak ki az újszülött lehelet sikolyaként a menny bélyegzőjével útnak eresztve nem lankadva a lángnyelvek előtt nyargalnak és az eltorlaszolt utakat közösen tisztítják   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Верица Преда ПреВера: Post  skriptum ОГЛЕДАЛА БИТИ, Libertatea NIU Панчево, 2024. стр. 4.

Verica Preda PreVerica Четири боја лаванде – A levendula négy színe

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Четири боја лаванде   У зору   Имала сам сукњу од мајчиних снова и руке чисте као хлеб. Веровала сам да бреза не плаче, да облак је мекани плашт, да љубав не боли испод заноктица, да се све што се даје од срца се враћа. Са лавандом у плетеницама, мирисала сам на радост ластиних крила трчала сам кроз лета, јурила јурила за лептирима, без сумње да се срећа може ухватити. Свет је био велика шарена лопта, а ја — већа од сваког страха каменитих слогова и неправилних нота.   У подне   Журила сам кроз године Као да ће ми неко украсти дане. Сваки корак — дужност без поговора, сваки осмех — глас без одговора.   Моја коса мирише на лаванду, али моје срце — на неизговорене речи и врећа пуна плусвамперфеката .   Све сам стизала, а себе сам остављала на ивици сваког понедељка, свачијих роковника, и потреба да зацелим расцепана срца.   У сумраку   Научила сам да ћутим кад највише осећам поноћни ноктурно. Да не гледам уназад дуже него што траје дах једног стиха. Моја сенка је постала слика. А лаванда? Још увек је чувам у напуклом џепу мантила окаченог иза врата. Сви су отишли својим друмовима. Ја сам остала са чајем, фотографијом и једном песмом што мирише на прошла јутра. У вече   Сад кад ме има само у нечијем сећању и кад се неко жацне на помен мог имена, нека кажу: била је тиха, али је мирисала на сурову истину.   Жена која је волела, чекала, опростила. Жена која није викала, али је умела да се чује у погледу и дубини затворених капака.   И кад падне последњи лист, када се умири кошава са Карпата, остаће  лаванда у нечијем  албуму, стих у нечијем срцу и без броја, полуотворена врата.

A levendula négy színe   Hajnalban   Anyám álmaiból volt a szoknyám, karom kenyértiszta. Hittem, a nyír nem sírdogál, a felhő lágy takaró, a szerelem a körömágy alatt nem fáj, minden, amit szívből adnak, szív térít vissza. Varkocsomban levendulával fecskeszárny-örömillatú voltam, a nyárban szaladtam, lepke után rohantam, nem kételkedtem, a boldogság megfogható. A világ hatalmas tarka labda volt, én meg – minden félelemnél, kőszótagnál, szabálytalan hangnál hatalmasabb.   Délben   Úgy siettem az éveken keresztül, mintha valaki el akarná lopni napjaimat.   Minden lépés – kötelességteljesítés, minden mosoly – válasz nélkül hagyott beszéd.   Hajam levendulaillatú, de szívem – a ki nem mondott szavakra, régmúlttal tele zsák.   Mindenhová elértem, csak magamat hagytam minden hétfő, mindenféle határidőnapló, gyógyításra váró megtört szív peremén.   Esthomályban   Megtanultam hallgatni, mikor legjobban érzem az éjféli zenét. Hogy hátra tovább, mint egy verssor lehelete tart, ne nézzek. Árnyam immár kép. És a levendula? Még mindig az ajtó mögött felakasztott kabátom szakadt zsebében őrzöm. Mindenki saját útját járja. Én a tea, egy fénykép és a múlt reggel-illatú dal mellett maradtam.   Este   Most, mikor csak valaki emlékében vagyok, és valaki nevem említésére megrezzen, hadd mondják: csendes volt, de színtiszta igazság-illatú.   Nő, aki szeretett, várt, megbocsátott. Nő, aki nem kiabált, de hallhatták tekintetéből és lezárt szempillájának mélyéből.   És mikor az utolsó levél leesik, mikor a Kárpátokból a kosava1 megnyugszik, megmarad valaki évkönyvében a levendula, az egyetlen sor valaki szívében és házszám nélkül, a félig-nyitott ajtó.   1kosava: délbánáti, Duna-menti hideg északi szél   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Verica Preda PreVerica Разговор с равницом – Beszélgetés a síksággal

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. –

Разговор с равницом   У знак сећања на мог деду   Ех, што те гледам равницо... размахала си се, не могу ти ухватити поглед... та, све је исто и досадно, к,о попу исповед. Шешираш се као принцеза, од Тисе до Дунава. Бираш где ћеш на игранку, код Румуна ил Мађара, враголанко моја стара... Једнолично те је гледати, тако равну... Квари тај поглед само вршачки брег. Све је исто, чаробно и тихо, чисто и кад зазелени трава и кад те покрије снег.   Ех, псујем те равницо! Нажуљала си ми руке, кожа ми к,о смежурано, на евенкама грожђе ал, опет срећан ми поглед испод шешира, док држим плод зноја и муке... и гадим те Твоје потоке што се пробуде после кише, по којима гацају ногице босе, што дивље, с ветром баште разносе, што зову се реке, а биле су море а, опет ми душу и буђелар море и играду се са мном ко небо и облаци, сунце, као шаров што јури кокошке и овце....   Ех, што те кунем равницо! чуваћеш ми кости и нећу од тебе отићи из ових врбака. забранила си царице, везала ланцима, к,о лала горопадног приплодног бика, па тераш и ћутиш а, мене враћаш. И како да одем када си ме заслепела погледом, шуштањем зреле пшенице?   А и љут сам на тебе моја равницо! Толико паприка поред канала, слатких јабука, крушака оскоруша, пита од дулека и штрудли од мака остаће непоједено, бразди неизорано винограда необрано...   Ех, што што ме пушташ да одем? Мало сам ноћи у сену преспавао, мало бећараца с, хармоником испевао, кратко се милотом и соком црвених трешања сладио... а, зове обазриво онај што седи до Бога ваби, ко Банаћанка гуску кукурузом  и чека, чека да досадиш.     А, волим те равницо! Ајгире и распеване сокаке и свице у лето и ројеве мува на соку либенице, мушке руке што у милоти бедара се губе, песме звоника од рођења, светковине, до последњег путовања, крстове истока и запада кроз  банатске магле што стрче и кошаву што са мном се свађа и јутро са мотиком што се рађа и Твоје олује и кише радосне, мајске око пуне тезге, кораке заносне  и мирисе лепоте и пијаце, измешане и волим ... све оно што је сакривено у буџацима, тавану и бачвама што се уз чашу и весеље слаже... и прашину што се дечјом вриском диже, бес моје Милице кад ћути, кад се буни, па прашти и све што по штали и гумну њишти и пишти...     И поздрављам те равницо! и остављам у аманет... децу и децу моје деце и децу њихове деце и радост и сан разиграну памет, окове поштовања, ницања, мирисе, одјеке наковања, бескрајно зујање пчела, весеље око кошнице, тишину јутра и мирис хлеба и слатки умор и сокове задовољства и плач, ињем ишарана јутра и оно“биће боље сутра “...   И чувај себе моја равницо! Да те не разапну, затрују, на колац набоду, да одблесак јутра не украду!   И краљевским капима наздрављам потрошеном и рођеном дану: чувај оне што газе моју авлију, што побраше јабуке зелене и ломе руже и багремове чувај, све оно што је везивало Тебе и мене! И молим те, овом косом седом, само нека иде редом.

Beszélgetés a síksággal   Nagyapám emlékére   Ej, síkság, miért is nézlek… nekilendültél, tekinteted elérhetetlen… igen, minden egyforma és unalmas, mint papnak a gyóntatás. Hercegnőként fésülködsz, a Tiszától a Dunáig. Válogatsz, hol fogsz táncolni,  a románoknál vagy a magyaroknál, öreg huncutkám… Téged nézni,  amilyen sík vagy, egyhangú… A tekintetet csak a verseci hegy zavarja. Minden agyazon, varázslatos és csendes, tiszta akkor is, mikor a fű kizöldül, vagy hó takarja   Ej, síkság, korhollak! Miattad kérges a tenyerem, bőröm, mint a töppedt szőlő, aszott, de kalapom alatt vidám a tekintetem, ahogy  a verejték és a keserv termését tartom, és viszolygok az eső után medrükből kilépett patakjaidtól, melyekben meztelen lábak pancsolnak, minél szilajabban, a széllel  kerteket visznek szét     a folyóknak nevezettek, de tengerek voltak, ám ismét lélegeznek  és erszényt dagasztanak és játszadoznak velem mint az ég és a felhők, meg a nap, mint a tyúkokat és a birkákat  terelő kuvasz   Ej, síkság, miért is korhollak! csontjaimat őrzöd majd,      nem hagylak el, a füzeseket sem, te császárnő, megtiltottad, leláncoltál akár a bánáti ember a makrancos tenyészbikát, majd űzöl és hallgatsz és visszatérítesz. Hogyan menjek el? hisz elvakítottál, tekinteteddel, az érett búza susogásával.   De síkságom, haragszom is rád!  A kanális mellett annyi paprika, édes alma, körte, berkenye,  tökös rétes és mákos-kalács marad ki, felszántatlan barázdák  le nem szüretelt szőlőskertek…   Ej, miért, miért engedsz el? Néhány éjjel szénán aludtam, egy-egy betyárnótát harmonika-kísérettel elénekeltem, rövid ideig önfeledt voltam, cseresznye-lét élvezettel fogyasztottam… de az, aki az Isten mellett ül, óvatosan hív, csalogat mint libáját a bánáti asszony kukoricával és vár, várja, hogy megund.     És síkság, szeretlek! A friz lovakat, a daltól hangos sikátorokat, nyáron a szentjánosbogarakat, a görögdinnyén a légyrajokat, a bordák melegébe vesző férfikarokat, a harangzúgást, a születéstől kezdve az ünnepeken át az utolsó utazásig, a bánáti ködben kiemelkedő keleti és nyugati kereszteket, a velem veszekedő kossava szelet, a kapával ébredő reggelt, az általad kavart viharokat, a vidám, májusi esőket, a teli pultok melletti igéző lépteket, illatokat, a kavargó szépségeket, piacokat, és szeretem… mindazt, ami a sarkokban, padlásokon, hordókban rejtett, ami a pohárba és mulatozásba illik… és a gyerekek zsivajgásával együtt kavargó port is… dühös Milicámat, mikor hallgat, mikor lázad, majd megbocsát, és mindent, ami az istállóban, a cséplőasztalon nyerít, sivít…     És köszöntelek, síkság! és rád bízom… a gyerekeket, gyerekeim gyerekeit, az ő gyerekeit, a boldogságot, az álmokat, a vidám észjárást, a tisztelet korlátait, a csírázást, az illatokat, az üllő visszhangját, a végtelen méhzümmögést, a kaptár körüli vigadozást, a reggeli csendet, a kenyérillatot, a megnyugtató fáradtságot, a megelégedettség italát és a sírást, a zúzmarával tarkított reggeleket meg azt, hogy „holnap jobb lesz”…   És vigyázz magadra, síkságom! Hogy ne feszítsenek fel,  ne mérgezzenek meg,  karóba ne húzzanak, a reggeli fénysugarat  ne lopják el!   És fenséges cseppekkel köszöntöm a múlt és a született napot: vigyázz az utcánkban a járókelőkre, a zöld almát gyűjtőkre, a rózsákat és akácokat szedőkre, mindenre vigyázz, ami Téged és engem összekötött! És kérem, ez az ősz haj a sorban menjen.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Verica Preda PreVerica Ти не волиш и не желиш мене – Te engem nem szeretsz és nem kívánsz

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Ти не волиш и не желиш мене   Ти не волиш и не желиш мене, нисам више мио срцу твом? Гледајућ’ у страну – страст ти вене са рукама на рамену мом. Глоса на стихове Сергеја Јесењина    Троше се дани, нестају снови Стегнуте гледам усне румене И опет се тужна мисао јави Ти не волиш и не желиш мене.   Неме су речи срце засекле Осетих само душевни слом Хладне очи све су рекле Нисам више мио срцу Твом?   Памтићу само лепо и топло, Зиме и ноћи страствене жене, Осећам, одавно да све је прошло Гледајућ у страну – страст Ти вене.   Надам се, иако много ме тиштиш Како ћеш доћи у стилу свом И опет у мени све да оживиш Са рукама на рамену мом.

Te engem nem szeretsz és nem kívánsz   Te engem nem szeretsz és nem kívánsz, szíved többé nem kedvel? Félre nézel – szenvedélyed hervad, ahogy kezed vállamat érinti.   Glossza Szergej Jeszenyin soraira   Múlnak a napok, tűnnek az álmok, Szorongva nézem a rózsás ajkat És ismét szomorú gondolat jelentkezik Te engem nem szeretsz és nem kívánsz   Szó el nem hangzik, elvágja a szív, Csak lélek-összeomlást érzek, A rideg tekintet mindent elmond Szíved többé nem kedvel?   Csak a melegséget, a szépet jegyzem, A szenvedélyes nő télvízét, éjszakáit, Érzem, minden régen elmúlt Félre nézel – szenvedélyed hervad.   Remélem, pedig nyomaszt, Egyszer a magad módján csak betoppansz És bennem ismét minden feléled Ahogy kezed vállamat érinti.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.poezija.rs/vericapreda/ti-ne-volis-i-ne-zelis-mene-verica-preda/

Verica Preda PreVerica Немоћ – Tehetetlenség

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Немоћ   и трачак светлости је велики у тами   Испод храстових годова, у корену клице, тражи се нестала силина која ће створити стих и снагом сложених гласова узлетети у небо, под Венерин свод.   Кад тишина изнутра једе истањене делове разумног, врх истине јечи по белини и гребе конфузне мисли.   Кад моћ немоћи увезује руке, онда умртвљује и зрнце соли у крвотоку  и моздини и прелази у четврто агрегатно стање.     П.c.   У међупростору, чека се сигурна рука, која ће изоштрити чело оловке и ставити тачку на немоћ, па, кад у неком тренутку, речи ојачају попут светла Јупитера, виталне и моћне, у етар се,  као песма  узнесу.

Tehetetlenség   a sötétben egyetlen fénysugár is jelentős   A tölgy évgyűrűi alatt, a csíra gyökerénél keresik a verssorokat teremtő eltűnt energiát, az összetett hangok erejével a mennybe száll, a Vénusz boltozata alá.   Mikor az elvékonyodott értelem részeit a csend belülről rágja, az igazság a fehéren jajgat és kusza gondolatokat karmol.   Mikor a karokat a tehetetlenség tehetsége köti össze, akkor a véráramban és az agyvelőben a só-szemcséket is megbénítja és a negyedik halmazállapotba alakul.     P. s.   Biztos kéz vár a köztestérben, kicsiszolja a ceruza hegyét és pontot tesz a tehetetlenségre, majd, egy pillanatban, mikor az életerős, eleven Jupiter fényeként a szavak erőre kapnak, az éterbe, mint költemény emelkednek.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Verica Preda PreVerica Pričamo o pesmi – A költeményről beszélünk

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Pričamo o pesmi   носим је нераспаковану неисковану необрађену забрађену ушушкану   чекам један трен кад варница прасне и кроз прсте отме мисао проструји мишићним крилом створи слово запрља белину хартије чекам   да заличи на бехар и освоји свет

A költeményről beszélünk   hordozom kibontatlanul csiszolatlanul kidolgozatlanul rejtetten álomba bágyadtan   várom a pillanatot hogy a szikra pattanjon és az elrabolt gondolat az ujjakon keresztül tódulva izom-szárnnyal betűt képezzen fehér papírt maszatoljon várom   hogy virágzásra emlékeztetve világot hódítson   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Verica Preda PreVerica Квар – Kár

 

Verica Preda PreVerica Kruščić, 1966. – 

Квар   Програм шарених лажи наставља се.   Дугме за off посматра време како се слива низ кораке.   Ако останем испред, одсјај ће посивети и замрачити очи.   Устанем ли, пратиће ме сенка његове јеке.

Kár   A tarka hazugságok műsora tovább görög.   A kikapcsológomb az időt figyeli, ahogyan a lépteken tovatűnik.   Ha elől maradok, elszürkül a visszfény és a szemeket sötétbe borítja.   Ha felkelek, visszhangjának árnyéka kísér majd.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor