Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. –
|
Чергар
У мени се настанио па песме миришу.
А у крошњама ветрић и сирово небо.
Даљина од које се пати.
То осећа и вранац везан уз моју сенку.
Остављам га кад одлазим по воду.
Дуго се огледам у језеру као вила.
Неопажен вратим се пред ноћ.
Мој прелепи коњ једва чујно фркне.
Суварке бацим под котлић.
Плавкаста ватра мази као бивша љубав.
На њој крчка танки паприкаш.
Окусићу га чим утихну жабе.
Та музика успављује као дим.
Са залогајем на рубу ћу шуме да спавам.
Земља је најближи мајчин длан.
Овако ћу па онако намештати лице.
Све док се не ушушкам у лахор.
И док ме тама не прекрије сребром.
Као да ме и није било.
Нити ће икад игде више бити.
|
A sátoros cigány
Belém költözött,
költeményillatú.
A fák koronáiban meg a szél
és a tiszta ég.
Gyötrő messzeség.
Ezt az árnyamhoz kötött pej
is érzi.
Elhagyom, mikor vízért
megyek.
A tóban, tündérként,
hosszan nézem magam.
Az éj előtt észrevétlenül
térek vissza.
Gyönyörű lovam alig
hallhatóan horkant.
A bogrács alá száraz
gallyat dobok.
A kékes láng, akár a volt
szerelem, dédelget.
Rotyog a paprikás.
Megkóstolom, amint
elhallgatnak a békák.
Mint a füst, altat ez a zene.
Egy falattal, az erdő
szélén térek nyugovóra.
A föld a legközelebbi édesanya.
Így, majd úgy helyezgetem
arcomat.
Mindaddig, míg a szellő el
nem altat.
És míg a sötét ezüsttel be
nem takar.
Mintha nem is lettem volna.
Többé immár sehol sem
leszek.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Ненад
Грујучић: Дарови, Орфеус, Нови Сад, 2009.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése