Suzana Rudić Ошишана песма – Megnyírt költemény

 

Suzana Rudić Ruma 16. oktobar 1996. – 

Ошишана песма
 
Рекао си „ако престанеш да ме волиш, не шишај косу”,
тад нестаће несаница у којој сам те родила, умреће зрак Сунца
који је урезао на образ дан кад смо се срели,
тектонске плоче прогутаће ирисе
којима си шапутао моје име.
 
Рекао си „не шишај косу”,
ускратићу другом благослове,
бацићу те на колена као Блуднoг сина,
неке љубави знај рођене су да умру и постану проповед,
освану у даљинама беле
као прва постеља новорођенчета.
Пре него што постанеш руина,
а моје очи транспарент уличним свирачима,
у развенчаним данима не клањај се реликвијама,
неко је прорекао да се рубикова коцка
не решава кад замршене жеље
месечаре по крововима вечитих стажиста.
 
Љубав је једначина са две непознате,
два успутна пиктограма која дишу
један другом за врат, летњи џез у суморним данима.
Дотаћи ћемо у овом огњу прапочетак,
везати црвени конац звездама,
али нећемо престати да меримо украдене
минуте на ручним зглобовима,
откуцане у празним погледима.
 
Izvor: Сузана Рудић: Шаптај тишине, Поетикум, 2025. стр. 6
 
Megnyírt költemény
 
Azt mondtad „ha már nem szeretsz, ne nyírj hajat”,
akkor megszűnik az álmatlanság, melyben szültelek,
meghal a találkozásunkkor arcomba vésett Napsugár,
az íriszt, mellyel nevemet suttogtad,
tektonikus lemezek nyelik le.
 
Mondtad „ne nyírj hajat”,
a másiktól megvonom az áldást,
Eltévedt fiamként kényszerítelek térdre, vedd tudomásul,
van azért született szerelem, hogy meghaljon és igehirdetéssé váljon,
majd, akár az újszülött első nyughelye,
a fehér messzeségben virradjon.
Mielőtt romhalmazzá válsz,
szemem meg az utcai zenészek hirdetése lesz,
meggyalázott napokon ereklyéket ne imádj,
valaki megjósolta, a Rubik-kocka
nem oldható meg, ha a bonyolult vágy
az örökös gyakornok háztetőjén alva-jár.
 
A szerelem kétismeretlenű egyenlet,
egymás nyakában lihegő két
út közbeni piktogram, nyári jazz a borongós napokon.
A kezdetet érintjük majd meg ebben a tűzben,
a csillagokra piros fonalat kötünk,
de az üres tekintetekben leütött,
csuklókon ellopott pillanatok
számlálgatását nem hagyjuk abba.
 
 Fordította: Fehér Illés