Dejan Aleksić Незаписано у дневник – Naplóban nem jegyzett

Dejan Aleksić Kraljevo, 01. 05. 1972. –

Незаписано у дневник Ветар би долазио дижући у ваздух празне ногавице и рукаве, као брбљиви кројач, бесан на децу која прерастају одећу. Јурили смо кроз дворишта у којима плешу заставе опраног веша. Беше то тврђава доба кројеног по мери сна и безазленства, са стражама вечних коприва. Још понекад, у сну, зашкрипе врата на давно напуштеној кројачници ветра.

Naplóban nem jegyzett A szél üres nadrágszárakat és kabátujjakat lobogtatva, a gyerekekre, mert ruhájukat kinőtték, dühös szószátyár szabóként jött. Az udvarokon zászlókként táncoló kimosott fehérneműk között szaladgáltunk. Az álom és ártatlanság kora által épített, örökös csalánőrökkel körülvett erődítmény volt. Néha még mindig, álmomban, megnyikordul a régen elhagyott szabóműhely széllengette ajtaja. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Имам идеју Краљево 2011.

Dejan Aleksić Лимени петлови – Szélkakasok

Dejan Aleksić Kraljevo, 01. 05. 1972. –

Лимени петлови Срећан је народ који још негује лимене петлове на крововима. Најпре, то значи да има кровова, а потом, да се, без лизања прста, зна са којих страна стижу олује. Све ово прича ми пријатељ који деценију већ потроши под алпским небом, где ветрови чешће пролазе кроз харфе него кроз празне рукаве смеђих капута за ратну сирочад. Ни данас, после толиких година што као издаја лежу на срце, не знам шта спаја време с одрицањем, и откуд силази апостолски мир на чела оних који одричу се. Отуда ми вера у сопствени кров, са лименим петлом, што не успева да кукурикне три пута пре зоре, већ само цијуче на својој оси коју једе рђа од постанка света.

Szélkakasok Boldog az a nemzet, amelyik még a háztetőkön szélkakasokat gondoz. Először is azt jelenti, vannak háztetők, meg, ujjnyalás nélkül meghatározható, a viharok melyik irányból érkeznek. Mindezt egy évtizedek óta az alpesi égbolt alatt élő brátom mondja, ahol gyakrabban fújnak a szelek a hárfákom keresztül, mint a hadiárváknak szánt üres, barna kabátujjakon. Annyi szivünket árulásként nyomasztó év eltelte után, ma sem tudom, lemondást idővel mi köt össze, honnan az apostoli nyugalom a megtörtek homlokán. Innen a bizalom saját tetőmben, a szélkakassal, mely hajnalban háromszor nem képes kukorékolni, csak a világ kezdete óta rozsdamarta tengelye körül forogva nyikorogni. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Краљево Имам идеју 2011.

Dejan Aleksić Ватра и књига – Tűz és könyv

Aleksić Dejan Kraljevo, 01. 05. 1972. –

Ватра и књига Може се читати из ватре. Колико је само прича настало међу окупљенима око ње. Лако је замислив неко ко приповеда уз ватру, дижући кажипрст уперен у ноћ. Између ватре и књиге стоји кажипрст. Онај који показује уз које светло да се чита и онај који нишани књигу осуђену на ломачу. И онај Микеланђелов, што из облака се пружа да удахне ватру провиђења. И окуженом телу, жлезда сапетих у пламене језике грознице, долазили би са Књигом, режући руком кроз ваздух свете знаке. Читаш о томе спокојно, на тераси окренутој ка пожару западног неба. Оно што гори увек нешто саопштава. Оно што је саопштено, доноси из огња велику мудрост пепела. Али вечерас небо тако лепо пламти над књигом света. То је тренутак када човек уздахне, на начин од искона исти. Свеједно је ли уздахнуо над укрштеницом шеф ноћне смене у ватрогасној служби, или поспани Спиноза који је управо лизнуо кажипрст да окрене лист у књизи или да угаси свећу.

Tűz és könyv Lehet olvasni a tűzből. A körülötte összegyűltek között de sok történet született. Könnyű elképzelni a mesemondót, aki a tűz mellett mutatóujját az éjbe emeli. A tűz és a könyvek között a mutatóujj áll. Az, amelyik mutatja milyen fény mellett olvassunk és az, amelyik a máglyára ítélt könyvet célozza. És a Michelangelo-é, amelyik a felhőből kinyúlva szippantja be a látomás tüzét. A fertőzött testhez is, a lázba égő összezavarodott mirigyekhez, a levegőben szent jeleket vágva, Könyvekkel közelednek. Gondtalanul olvasol erről a lángokba álló nyugati ég felé fordult karzaton. Az, ami lángol, mindig értesít. Az a tűzből eredő értesítés a hamu bölcsességét nyújtja. De ma a világ könyve felett oly szépen lángol az ég. Ez az a pillanat, amikor úgy sóhajt az ember, ahogy a kezdetek kezdetétől tette. Teljesen mindegy, hogy a tőzoltólaktanyában az éjjeli váltás főnöke keresztrejtvényt fejtve sóhajtott vagy az álmos Spinosa, aki mutatóujját épp most nyalta meg, hogy  lapozzon vagy gyertyát oltson. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Краљево Имам идеју 2011.

Dejan Aleksić Тамо где почиње свет – Ott, ahol a világ kezdődik

Aleksić Dejan Kraljevo, 01. 05. 1972. –

Тамо где почиње свет

Свет почиње са друге стране нашег знања.

Рецимо, тамо где једна убога старица

потпаљује ватру штампом из прошлог века.

У сумрак, ветар хладним вокалима зашива ваздух,

и вране су непомичне попут реквијемских

нота, штампаних на скелету бреза.

Поменемо ли на овоме месту меланхолију,

свет ће одјекнути празнином под маљевима

нашег сиротог знања. Стога, нека буде

да сумња и призвољност узеле су маха

над нашом невином жељом да света има.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Тамо, рецимо, где поспани књиговођа

завештава самоћу алгебарским анђелима.

На столу, крај хрпе рачуна и пореских шифара,

годинама стоји урамљени загрљај његове

покојне жене и ћерке која расплиће тајне бољег

живота, негде на тужно далеком чворишту

меридијанске мреже. Светло је слабо, а очи

уморне и сва је прилика да ће ноћ бити дуги

ехо спрам затрављених зидина душе.

Одавде, дакле, могао је да почне свет,

да нема наноса претпоставки. О самоћи

и болу, о календарима и стаду избројаном пред сан.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

Mожда тамо где млади парох одлаже јеванђеље

после службе у празној сеоској црквици.

Оно мало преосталих мештана посустаје у вери

или је давно клонуло под утегом сумње. Али обноћ

може се чути како црквени миш грицка

осу васељене. Ужад за звона већ су појели

његови преци, у време када се још указиваху

чуда. Ноћас ће бити олује и заклаћено звоно

оживеће у сопственој утроби. Али сувише је

стварности у гладним глаголима, сувише наслеђеног

смисла у вери или сумњи да тиме започео би свет.

Јер, свет почиње са друге стране нашег знања.

А на другој страни нашег знања лежи обичан

облутак, чекајући да га неко хитне у свет.

Али ко ће заћи у тако дубоку шуму,

крај тако хладне и мрачне воде која звезде

лечи од слепила?

Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Краљево Имам идеју 2011.

Ott, ahol a világ kezdődik

A világ tudásunk másik oldalán kezdődik.

Valahol ott, ahol egy öreganyó

múltszázadi újsággal gyújt tüzet.

Az alkonyatban a szél jeges hangokkal varrja a levegőt,

a varjak is mozdulatlanok, akár a nyírvázra

nyomtatott halotti misekotta.

Ha ezen a helyen a búskomorságot említjük,

a világ szerény tudásunk kalapácsa alatt

az ürességtől kong. Ezért adassék meg,

kétely és  esetlegesség uralkodjon

ártatlan vágyaink felett, hogy megmaradjon a világ.

Mert a világ tudásunk másik oldalán kezdődik.

Ott valahol, ahol az álmos könyvelő

a magányt algebrai angyalokra hagyja.

Az asztalon számlák és adókódok sokasága,

évek óta ott áll halott feleségének bekeretezett

képe és lánya, aki a délkörháló elkeserítően

távoli csomópontján kergeti a boldogabb

élet titkát. Gyenge a fény, a szemek meg

fáradtak és valószínű az éj a lélek fűvel benőtt 

falának elhúzódó visszhangja lesz.

Innen, tehát, kezdődhetne a világ, ha nem létezne

a feltételezések hordaléka. A magányból, kínból,

naptárakból és az alvás előtt számba vett nyájból.

Mert a világ tudásunk másik oldalán kezdődik.

Talán ott, ahol szertartás után a fiatal plébános

az evangéliumot az üres templomba helyezi.

A faluban maradtak belefáradtak a vallásgyakorlásba

vagy a gyanakvás súlya alatt rogyadoznak. De éjjel

hallani lehet, ahogy a templom egere a világegyetem

tengelyét rágja. A harangkötelet elődei már régen

megették, abban az időben, amikor még csodák

léteztek. Ma éjjel vihar lesz és a leölt harang

saját bennsőjében fog életre kelni. De a kiéhezett

igékben túl sok a valóság, a hitben vagy kételyben

túl sok az örökölt értelem, hogy ezzel kezdődjön a világ.

Mert a világ tudásunk másik oldalán kezdődik.

Tudásunk másik oldalán meg egyszerű kavics

nyugszik, várja, hogy valaki a világba dobja.

De a csillagok vakságát gyógyító

hideg és sötét víz mellett, ki merészkedik

az ilyen mély erdőbe?

Fordította: Fehér Illés

Dejan Aleksić То дрво – Ez a fa

Aleksić Dejan Kraljevo, 01. 05. 1972. –

То дрво Може бити да у сваком од нас расте по једно самотно дрво, са чијих грана непомично виси празна љуљашка или у крошњи рђа жичани скелет змаја. Неко име или знак, може бити, зараста у његовој кори, или расте са њим, као тихи тумор. У олујне дане, оно се држи грчевито за јаловину наших снова. Потом, мирно као пророк, дуго на себи носи светлу пређу киша које нисмо исплакали. Могуће је да то дрво затвара мудре кружнице годова иза времена за које мислимо да је наше. Стога стрепи над зимама које изнова стижу, са звуцима секира и првим мршавим ватрама.    Каткада зажели да провири граном или пусти макар сенку кроз крлетку наших ребара. То нас тргне као каква раскошна идеја или навала божанског усхита. Човек је нашао себе. Потом човек склопи очи, а у њему не престаје падање лишћа. Али можда о свему томе треба тврдо ћутати. Можда треба поћи сам на улицу, у шуму која хода. И куцнути трипут у дрво када неко похвали нам изглед. Јер, може бити да у сваком од нас по једно самотно дрво расте. И дрхти док чавли звезда држе ноћ и дрвосече певају о љубави, доле, у давно уснулом селу.

Ez a fa Valószínű mindannyiunkban sarjad egy magányos fa, melynek ágairól mozdulatlanul üres hinta lóg vagy koronájában drótsárkányváz rozsdásodik. Megtörténhet, gyökerébe egy név vagy jel épül vagy csendes csomóként vele él. Viharos napokon görcsösen kapaszkodik álmaink magtalan talajába. Majd prófétanyugalommal viseli az esőből, visszatartott könnyünkből szőtt világos posztót. Lehetséges, az a fa zárja be a bölcs évgyűrűket, azt a kort, melyről azt hiszzük, a miénk. Ezért várja szorongva az első szűkös tüzekkel, baltacsattogással rendszeresen eljövő teleket. Elvétve egy-egy ágával bordáink kalitkáján keresztül szeretne belénk látni vagy legalább egy árnyékot kézbesíteni. Mint holmi magával ragadó tanács vagy isten magasztos sóhaja ráz fel bennünket. Magára talált az ember. Azután behunyja szemét, de benne a lombhullás nem szűnik. Mégis minderről talán mélyen hallgatni kell. Talán egyedül kell az utcára menni, vagy a gyalogoló erdőbe. És háromszor a fára koppintani, ha valaki külsőnket dícséri. Mert valószínű, egy magányos fa mindannyiunkban sarjad. És remeg, míg az éjt csillagszögek tartják és a favágók szerelemről énekelnek, lenn, a régen álomba szenderült faluban. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Краљево Имам идеју 2011.

Dejan Aleksić Једном – Egyszer

Aleksić Dejan Kraljevo, 01. 05. 1972. –

Једном Ја сам благословен јер памтим Да сам једном без жеља изашао У двориште, а ноћ је била И мраз што дисаним ваздухом Притеже тишину за тврдо небо. Ништа се није догодило, сем што сам Нашао себе како дрхтим, ухваћен За мало копно сопственог тела, За живу земљу која јесам. Држим се и сабирам нигде и ништа. Само зимске звезде нада мном Светлуцају као драго камење Које земља у зноју рађа.

Egyszer Áldott vagyok, mert visszaidézem, Egyszer csak úgy kimentem Az udvarra, sötét éj volt És fagy, mely a csendet a lehelettel együtt a kemény égre feszíti. Semmi sem történt, de azt vettem Észre, remegek, testem arra A kis szárazföldrészre tapadt, Az élő földre, melynek része vagyok. Kapaszkodok, a semmit és seholt összegzem. Fölöttem a téli csillagok a föld által izzadva szült ékkövekként csillogtak. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Dejan Aleksić: Biti – Kulturni centar Novi Sad, 2013.

Dejan Aleksić Lanac – Lánc

Aleksić Dejan Kraljevo, 01. 05. 1972. –

Lanac

Svaki put kada čujem noćni lavež pasa,
znam da je svet mlad, i da će bedrena kost
žene koju volim proslaviti kalcijum,
kao što izmaknuto vreme proslavlja poljupce.
Moj zadatak je da pišem kratku pesmu
od koje koristi neće imati niko,
kratku pesmu o noći na početku sveta,
noći u kojoj psi mitski laju na alegorije,
tami u kojoj bezumna starica pleše oko vatre
slaveći sutra nad kojim kao čirevi trnu zvezde.

Svaki put kada čujem noćni lavež pasa,
poželim da dostojan sam neke vernosti.
To je toliko ljudski, da me svladava tajni strah
na opustelim ulicama. I poželim da je
spasonosno kratak lanac sa kojeg peni
nekome odana čeljust, da je spasonosno
kratka pesma o ovoj noći što nalikuje noći
s početka sveta. Jer ljudi tako pitomo stare
iza osvetljenih prozora, a dirljive vatre zvezda
rade u pustoj tmini, kao i drevna nasleđa u tami krvi.

Izvor: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=1122.0

Lánc

Mindig, mikor éjjeli kutyaugatást hallok,

tudom, fiatal a világ és szeretett asszonyom

combcsontja, ahogy az elmozdított

idő a csókot, a kalciumot ünnepli.

Feladatom, hogy senkinek hasznára

nem váló rövid verset írjak,

rövid verset a világkezdeti éjről,

a kutyák mitikusan megugatott allegóriák éjéről,

a sötétről melyben hibbant anyóka tűzkörüli

tánccal ünnepli a csillagokat zsibbasztó holnapot.

Mindig, mikor éjjel kutyaugatást hallok,

megkívánom, legyek valami értékre méltó.

Ez annyira emberi, hogy a néptelen utcákon

titkos félelem uralkodik felettem. És kívánom,

hogy a valakinek elkötelezett állkapocslánc

biztosan rövid legyen, hogy biztosan rövid legyen

a világ kezdetéhez hasonló éjről szóló vers.

Mert az emberek a világos ablakok mögött oly

szelíden öregednek, a puszta sötétben meg a csillagok

megható tüze ősi örökségként a vér homályában él.

Fordította: Fehér Illés