Aleksić Dejan Kraljevo,
01. 05. 1972. –
Једном
Ја
сам благословен јер памтим
Да
сам једном без жеља изашао
У
двориште, а ноћ је била
И
мраз што дисаним ваздухом
Притеже
тишину за тврдо небо.
Ништа
се није догодило, сем што сам
Нашао
себе како дрхтим, ухваћен
За
мало копно сопственог тела,
За
живу земљу која јесам.
Држим
се и сабирам нигде и ништа.
Само
зимске звезде нада мном
Светлуцају
као драго камење
Које
земља у зноју рађа.
|
Egyszer
Áldott vagyok, mert visszaidézem,
Egyszer csak úgy kimentem
Az udvarra, sötét éj volt
És fagy, mely a csendet a lehelettel
együtt a kemény égre feszíti.
Semmi sem történt, de azt vettem
Észre, remegek, testem arra
A kis szárazföldrészre tapadt,
Az élő földre, melynek része vagyok.
Kapaszkodok, a semmit és seholt összegzem.
Fölöttem a téli csillagok
a föld által izzadva szült
ékkövekként csillogtak.
Fordította:
Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése