 |
Jovana Marojević Nikšić 23. 05. 1985. –
Део IV - 16.
У венама ми је свраб
старице. Неко је на мојој доњој усни подметнуо три ватре
да ме подсјете на гријех
оца ми и мајке,
и мој.
На количину просутог
сјемена. За најмање три моје материце. За Материце свих жена.
Кад је Мјесец млад, и жеђ
се надима.
Кад зов пулсира из
давнина,
а ја се растегнем као
одрана кожа и примим сав ваздух
и постанем гајда,
животињска акустика, и крикнем!
Боли ме надланица,
сврби ме рука мог свирача,
перем је,
трљам до укрвљења,
хоћу да прође урлик
епитела,
да на смрт искрвари урлик
неутјешан,
урлик богаљима што се не
надају новим рукама, спавачима,
јаловим грлима,
свим откинутим ушима
вриштим урлик бешуман!
Земљо, покопај их!
Izvor: Јована Маројевић Материце: poema obscura Арто Подгорица 2019.
Мéhek: poema obscura
IV - 16. rész
Vénáimban anyókák viszketegsége. Alsó
ajkamra suttyomban valaki három tűzfészket rakott,
hogy apám, anyám és saját bűnömre
emlékeztessen.
Az elherdált mag mennyiségére. Legalább
három méhemre. Minden asszony Méhére.
Mikor szomjúság kínoz, Újhold idején.
Mikor a hívó szó múltat idéz
én meg nyúzott bőrként nyúlok, a
teljes levegőmennyiséget befogadom,
bőrdudává, állati hangzavarrá válok és felsikoltok!
Fáj a csuklóm,
karom, zenészem karja viszket, csutakolom,
véresre dörzsölöm,
múljon a hámréteg sikolya,
tűnjön el a vigasztalan sikoly,
mert új kezekben nem reménykednek, a
nyomorékokért, alvókért, meddő torkokért
elhangzott sikoly,
minden letépett fülért sikoltok, nesztelen sikoltás!
Anyaföld, temesd el őket!
Fordította: Fehér Illés
