Viktor Radun Teon
Skoplje, 18. novembar 1965. –
|
Трансформације и доспех тамо где боје престају где се хоризонти преламају кроз усијану утробу дрхтаве звезде где рашчеречени симболи ненаписане поруке протичу низ тихе падине невидљивог колико год сам тамо боравио нисам осетио ни бол ни ужитак обезнањен, видео сам све усковитлани простор сударен са временом капало је свуда непрестано се сливало док сам кружио око тајног себе одсечен од поимања лебдећи изнад непрегледних поља екстазе свака реч сваки глас брујао је у мојој кичми утискујући у њу чудновате облике и ја спознах слова формуле од чега спасење пад у шта звона су дуго звонила а ја сам се само сећао
|
Átváltozások és oda jutottam ahol megszűnnek a színek ahol a reszkető csillagok
izzó gyomrában megtörik a horizont ahol szétszaggatott
szimbólumok meg nem írt üzenetek csorognak a láthatatlan
lejtőin bármennyit is ott
tartózkodtam fájdalmat se gyönyört se éreztem öntudatlanul mindent láttam mindenütt az idővel
ütközött felkorbácsolt tér csepegett ömlött én meg, elvágva a
valóságtól, az önkívület végtelen mezői
felett lebegve titkos énem körül keringtem, minden szó, minden hang különös alakzatokat képezve gerincemben zúgott és felismertem a varázsige
betűit amitől megváltás a valamibe zuhanás sokáig szóltak a harangok én meg csak emlékezetem Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor