Stevka Kozić Preradović Т''га за Југ. – Hőn vágyott Dél.



Stevka Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztévka)

Gornji Krajzovci, 1946 –

Т''га за Југ.

Књижевно вече – гласови

У Бјелорусији као у Дубровнику

Глумци рецитују нас преведене

невидљивим мостовима с Дрине

до близанкиње предубоке

Двине

Т''га за Југ.

њише све наше дане

Вријеме се дијели

просјачким штапом

у гутљајима чаја иза поноћи

са златним зубом

на тањиру

Дијели се на честице и вијекове

а ти ме убаво тјешиш у маниру

мангупа искусног

вотком и рибизлом

па том стихоодом

која нас разболи наизуст

у Дубровну као у Дубровнику

Небројене сузе

располућене душе славјанске

тјешимо кисело – водом

јер неизмјерна

туга за југ

од браће печалбара

учи нас учи 'залуд

Hőn vágyott Dél.

Irodalmi est – Fehéroroszországban

ugyanazok a hangok mint Dubrovnikban

Az elszavalt lefordított versek

láthatatlan hidakkal kötik össze a Drinát

mélységes ikertestvérével

a Dvinával

Hőn vágyott Dél.

ringatja napjainkat

Koldusbot

szeleteli az időt

éjfél után a teakortyokban

a tányéron

arany fog

Részekre és századokra osztja

te meg tapasztalt kísértőként

mindhiába vigasztalsz

vodkával ribizlivel

és ezzel a versáradattal

mely elszomorít

Dubrovnában éppúgy mint Dubrovnikban

A szétszórt szláv

lelkek számtalan könnycseppjét

keserűn – vízzel vigasztaljuk

mert a világvándor testvérek

dél iránt érzett

mérhetetlen fájdalma

mindhiába tanít bennünket

́                        Fordította: Fehér Illés

Stevka Kozić Preradović Пољски дукати – Mezei aranyak



Stevka Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztévka)

Gornji Krajzovci, 1946 –

Пољски дукати

 

Све сам их за ноћ изгубила

разбацане по ниској трави

Коцкајући се попут Киклопа

с једним оком у глави

Раскошне

Око врата

Чувала сам их као царица

Од кад их

на млијечни ланчић

наниза

мати – равница

Отуд

у срцу похлепа

За пољским дукатима жутим

Ако сам их збиља изгубила

Слијепцу је боље

да ћути

Усуд је дати за улог

то богатство сиромашка

што не држи

до здравља

до вида

колико

до једног маслачка

Mezei aranyak

Szétszórtan az alacsony fűben

Küklopsz módján fél szemmel

Űzve a szerencsét

egy éjjel mindet elvesztettem

Azóta

hogy az anyaföld

tejszerű láncra

felfűzte

Császárnőként

Nyakamon

Őriztem

Onnan

A sárga mezei aranyak

utáni kapzsi vágy

Ha tényleg elveszítettem őket

A vak számára a hallgatás

marad

Hogyan lehet kockára tenni

e szerény vagyont

mely annyira sem törődik

egészséggel

érzékekkel

mint

a pitypanggal

Fordította: Fehér Illés

Stevka Kozić Preradović Дијете – A gyermek



Stevka Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztévka)

Gornji Krajzovci, 1946 –

Дијете

Дијете је сунце у матери

Свјетлошћу грије постељицу

Шири млијечну ризницу

Из скученог сазвјежђа

утробе

Оца не чује

Ритмом дамара

Зенит љуљушка

од пупка

до ребара

Плодном водицом

Нос Уста Уши Пол

Поступно отвара

Кад задњу шупљину

преброди

Човјек се роди

Мајка му

несвјесно тепа:

Сунце моје мало

Тек крвав пупак

Сунце запечати у чвор

Отпечати први

дјететов крик

A gyermek

A gyermek nap az anyában

dunyhát fénnyel melegít

tejes kincstárat gazdagít

A méh szűk

csillagrendszerében

Apját nem hallja

A köldöktől

a bordákig

az ütőér ritmusával

tetőpontot ringat

Az Orr, Száj, Fül, Nem

fokozatosan nyílik

a magzatvízben

És mikor az utolsó akadályt

is legyőzi

megszületik az Ember

Az anya önkéntelenül

gügyögi:

Napsugaram

A még véres köldököt

csomóba kötve a Nap

Felszabadítja a gyermek

első sikolyát

Fordította: Fehér Illés 

Stevka Kozić Preradović Фебруар 2012 – 2012 február



Stevka Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztévka)

Gornji Krajzovci, 1946 –

Фебруар 2012

Затрпани скупа до ребара

Прегазимо мећаву, душо,

Као кад смо дјецу рађали

У клопци крвавих бедара

На рубу шуме, засањани,

Ко двије будне сјенице...

Заклони ми челом зјенице! 

Фебруар је сибирски гост

Звечи из сваке леденице

Од небодера до салаша

Поји га пуна небеска чаша

Најжеднији је смрзнуте воде

Не уплаши га ни ватра наша

Што ноћас од нас некуд оде

С лелеком кучића и мачића:

Нек не мете више, Господе!

Нек не мете више, Господе!

Изнад крилатих брегова,

Ни гдје смо живјели прије.

Испод загрљених сметова

Љубав се свијећама грије.

Фебруар је најкраћи мјесец

Из грма – гроба , душо,

Тјеши нас дивљи зец. 

2012 február

Mindketten szügyig betemetve

Gázolunk át a hófúváson, kedvesem,

Mint mikor a véres combok csapdájában

Az erdő szélén, álmodozva

Gyerekeket nemzettünk

Két éber cinkepár…

Homlokoddal född el szememet!

Szibériai vendég a február

A felhőkarcolótól a szállásig

Minden jégcsapoktól visszhangzik

Az ég téli pohara táplálja

Legszomjasabb a fagyott víz

A kutyák és macskák sirámaival

Együtt valahová az éjbe röppent

Tüzünk se riasztja:

Istenem, ne fújjon tovább!

Istenem, ne fújjon tovább!

A száguldó hegyek között

Hol az otthonunk.

Az ölelkező hóbuckák alján

Gyertyával melegszik a szerelem.

A február a legrövidebb hónap

A bokorból – sírból, kedvesem,

Vadnyúl vigasztal bennünket.

Fordította: Fehér Illés

Stevka Kozić Preradović Симонида - Szimonetta



Stevka Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztévka)

Gornji Krajzovci, 1946 –

Симонида

На зиду вјерујућих

била сам вјековима

најљепша фреска 

Имала сам ореол

око главе,

одраз Сунца

и Мјесеца.

Чувала сам

манастир свјетлости

док ми нису

очи ископали:

лијево и десно

огледалце душе.

Мрвили су зид

слијепци код очију

прашине гладни.

Сити ме не виде

у дому изгнаних.

Сузама се крстим

на бодљивој жици.

Ја сам Симонида

са вјечним зјенама

у мајчинској души.

Видик ми сеже

До свода вјерујућих

плав

на потиљку.

Szimonetta

Századokon át

a legszebb freskó voltam

a hívők falán

Glória

övezett,

a Nap és a Hold

visszfénye.

A fény kolostorát

őriztem

míg mindkét szemem

ki nem vésték:

a lélek

jobb és bal tükrét.

A port kívánók

a vaksik

a falat morzsolták.

A száműzöttek otthonában

engem nem vesznek észre a jóllakottak.

A szögesdróton

könnyel vetem a keresztet.

Szimonetta vagyok

az anyák lelkében

örökös pupilla.

Láthatárom

a hívők boltozatáig terjed

ég

a tarkón.

Fordította: Fehér Illés



Стевка Козић Прерадовић, ( рођ. 1945. Горњи Карајзовци, БиХ ), пише поезију, прозу и драмске текстове за одрасле и за дјецу. У књижевност је ушла  награђеном књигом 1973. на југословенском конкурсу. Заступљена је у школској лектири те у антологијама прозе и поезије домаћих и страних аутора, превођена на 14 језика. Награђивана је значајним домаћим и међународним наградама.

Stevka Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztevka) 1945.-ben Gornji Karajzovci-ban született. Író, költő, drámaíró a felnőttek és gyerekek számára. Művei iskolai olvasókban, hazai és külföldi antológiákban egyaránt szerepelnek. Műveit 14 nyelvre fordították, jelentős irodalmi kitüntetésekben részesült.