Anđelko Zablaćanski Glušci
kod Bogatića 4. decembar 1959. –
|
Поганима
на
чијем прагу седиш
расутих
мисли пољима жита,
чије
су ноћи
проливених
суза
уденуте
у твоје празно јуче,
твоје
простоте –
и
од страха ињем прошаране косе
на
чијем огњишту
грејеш
од студени утрнуло
срце,
сићушно у осами,
на
чијем гробљу
сваке
ноћи се из сна будиш,
дршћући
хладан
у
својој мекој и врелој постељи
на
чије знамење jelkép
своју
си поган безочно просуо,
крв
чију на свој бес си точио,
а
манастирску воду,
за
искуп греха
испод
крста пио
|
А pogányokhoz
búzamezőkön szétszórt gondolatokkal
kinek a küszöbén ülsz,
üres tegnapodba,
faragatlanságodba
félelemtől dérrel festett hajadba –
kinek az éjszakákon át
folyt könnye hull
magányban összezsugorodott,
fagyban dermedt szíved
kinek a tűzhelyén melegíted,
puha, meleg fekhelyeden
dideregve,
éjjelenként álmodból
kinek a sírján riadsz
pogányságod arcátlanul
kinek a jelképére szórtad,
gyűlöleted kinek a vérével oltottad,
a szenteltvizet meg,
bűnbocsánatért
a kereszt alatt ittad
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése