Anđelko Zablaćanski Glušci
kod Bogatića 4. decembar 1959. –
|
Бол
Наиђе из далека, ненадано
Или је већ био ту:
Уплетен ти у погледу,
Заденут у осмеху,
Сасвим близу неопрезној души.
Можда ти је поруке слао
И кезио се твојој срећи,
Знајући да ћеш пред њим посрнути
Нејак као латица
Пред снагом олујног ветра.
Лукаво те чекао
Да се занесеш игром маште,
Задојен мирисом безбрижности,
Јер тад је најјачи,
Тад може све да ти узме:
И душу и тело;
Тад може да те ломи
Као ветар суве гране;
Тад може да тe разбије
У хиљаде комадића
Као пијанац празну чашу.
|
A bánat
Messziről
jön, váratlanul,
Vagy
már itt is volt:
Az
óvatlan lélekhez egészen közel
Tekintetbe
fonva,
Mosolyba
lopva.
Talán
üzenetet is küldött
És jókedvedet
látva vigyorgott,
Mert
tudta, mint gyenge sziromlevél
a viharos
szélben,
megroggyansz
előtte.
Ravaszul
várta,
Hogy a
derű illatával áthatva
A
képzelet játékába merülj,
Mert
akkor a legerősebb,
Akkor
mindenedet elveheti:
Tested
is, lelked is;
Akkor,
mint a szél
A
száraz ágat, eltörhet;
Akkor,
akár a részeg
Az
üres poharat,
Darabokra törhet.
Fordította:
Fehér Illés
|
Izvor:
Анђелоко
Заблаћански: Птица на прозору, Српска књига Рума, 2007.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése