Keresés ebben a blogban

2021. január 30., szombat

Srđan Sekulić Kiše – Eső

 

Srđan Sekulić Priština 23. novembra 1993. – 

Kiše
 
Овакве су кише падале
и овако је небо
тамно било
онда када сам са мајком,
сестром и братом
дошао у Војводину
 
Било је лето
као и сада
што је
 
Били смо
избеглице
 
И вечна вода
сапирала нам је
образе и лице
 
а мени се чинило
да сам на крају
неке литице,
на концу равнице.
 
Овакве су кише
падале
као и сада што падају.
 
И сетим се
оца како нас
прати
и стоји на сред улице,
испред наше
куће коју заувек
напуштамо и одлазимо
 
из косовске
а долазимо
у војвођанске
равнице,
ту на крају
литице
 
ми
избеглице.
 

Eső
 
Így esett az eső
ilyen sötét
volt az ég
mikor anyámmal
nővéremmel és bátyámmal
Vajdaságba jöttem
 
Nyár volt
ahogyan
most is
 
Menekültek
voltunk
 
És arcunkat
az örökös víz
mosta
 
nekem meg úgy tűnt
a síkság fonalán lévő
meredek szikla szélén
állok.
 
Akkor is így
esett
ahogy most is esik.
 
Apám jut eszembe
követ
bennünket
majd megáll az utca közepén
házunk előtt
amelyet örökre
elhagyunk távozunk
 
a koszovói
síkságból
a vajdaságiba
jöttünk,
itt
a szikla szélén
 
mi
menekültek.
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.stojanbog.net/?fbclid=IwAR0KKHZQhvEaMtEIcLw2WujrRhrN3yjOhz3EYLVxeMMsKW-iRlxheJpBDhQ

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése