Srđan Sekulić Priština 23.
novembra 1993. –
Kiše Овакве су кише падале и овако је небо тамно било онда када сам са мајком, сестром и братом дошао у Војводину Било је лето као и сада што је Били смо избеглице И вечна вода сапирала нам је образе и лице а мени се чинило да сам на крају неке литице, на концу равнице. Овакве су кише падале као и сада што падају. И сетим се оца како нас прати и стоји на сред улице, испред наше куће коју заувек напуштамо и одлазимо из косовске а долазимо у војвођанске равнице, ту на крају литице ми избеглице.
|
Eső Így
esett az eső ilyen
sötét volt
az ég mikor
anyámmal nővéremmel
és bátyámmal Vajdaságba
jöttem Nyár
volt ahogyan most
is Menekültek voltunk És arcunkat az örökös
víz mosta nekem
meg úgy tűnt a
síkság fonalán lévő meredek
szikla szélén állok. Akkor
is így esett ahogy
most is esik. Apám
jut eszembe követ bennünket majd megáll
az utca közepén házunk
előtt amelyet
örökre elhagyunk
távozunk a
koszovói síkságból a
vajdaságiba jöttünk, itt a
szikla szélén mi menekültek. Fordította:
Fehér Illés
|
Izvor:
http://www.stojanbog.net/?fbclid=IwAR0KKHZQhvEaMtEIcLw2WujrRhrN3yjOhz3EYLVxeMMsKW-iRlxheJpBDhQ
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése