V. P. Бршљани – A borostyán

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Бршљани
 
Задихан увек на тој благој узбрдици
и даље не користећи штап –
приближавам се пустој згради Ликовне колоније
и онда избијем на избрег, поред сломљене рампе.
 
Неко је испразнио гвоздени контејнер.
Хвала му!
Неко је поткресао шимшире.
Хвала му!...
 
А поглед клизи преко ниско покошене траве
ка храстовима који се већ пола века
узносе свакодневно.
На известан начин јачи сами од себе.
 
Сећам се: прво је то био млади бршљан
бледозеленог лисја,
поникао из ничега,
који се пузнуо уза стабло храста,
 
После сам видео канджице другог, па их
неколико година нисам запажао,
као да су се сакрили од мене или шумара
(ако тај уопште овуда пролази!).
 
А онда сам једног пролећа, пре три године ваљда,
схватио да су се снажно испели – они – бршљани!
Уз десетак храстова, отприлике уз трећину стабала,
и сунули нагоре, ка зениту, у убилачкој намери.
 
Било је нечег грубо изазивачког
у њиховом удруженом гесту!
Јер ако бих боље загледао, приметио бих да је све то
иста банда, поникла из исте невидљиве Семенке.
 
Кaжем жени: купићу маказе за орезивање воћки
и све их срубити кад идући пут одем у Пешчару!
А она не одговара, као да не разуме
зашто се жестим при крају ове строфе.
 
Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 31-32.
 
 
A borostyán
 
Ez a kaptató mindig próbára tesz
de botot továbbra sem használok –
a Művésztelep elhagyatott épülete felé közeledek,
és eljutok a platóra, az eltört sorompónál.
 
Valaki kiürítette a vas konténert.
Köszönet érte!
Valaki megnyírta a puszpángot.
Köszönet érte!...
 
Tekintetem meg a lenyírt füvet
és a fél évszázada naponta
új életerőt sugárzó tölgyeket csodálja.
Valamilyen módon önmagukat éltetik.
 
Emlékszem:  az először egyszerű
halványzöld levelű
semmiből nőtt borostyán
hamarosan a tölgy törzsére kúszott,
 
Később nem egy fiatal hajtást is láttam,
néhány évig észre sem vettem őket,
mintha elbújtak volna előlem vagy az erdész elől
(ha ő egyáltalán jár erre!)
 
Majd egy tavasszal, talán három éve vettem észre,
már erős köteléket készítettek – azok – a borostyánok!
Mintegy tíz, körülbelül egyharmad tölgy törzsét
körülfonva gyilkosokként kúsztak a csúcs felé.
 
Közös jelenlétükben volt
valami eleve gorombán kihívó!
Mert jobban szemügyre véve láthattam, hogy ez
a társulás egyetlen láthatatlan Magból ered.
 
Feleségemnek mondom: metszőollót veszek és
legközelebb, ha Peščarára jövök, mindet visszavágom.
Nem válaszol, mintha nem értené,
e szakasz végén miért háborgok.
 
Fordította: Fehér Illés