Valentina Novković Beograd, 16. 05. 1973. –
|
Кад умине
Не једном,
восак је
моје дланове
палио,
тамјаном сам
ближње
призивала.
У јутрима
где се кантар
поштењу
церекао,
лаж се плаштом покривала.
Плаштом од
бездана
непопуњивих.
И пад лепоту
има.
Кад се
усправиш.
Не једном,
наоко целовитој,
крцкало је у
мени преосталих
костију,
невидне сам вране
осмехом
растеривала,
други да
крваве кораке не
опазе.
И крик памти
радост појања.
Кад утихне.
Не једном
преци су ме с
обале
враћали, новчиће сам
у реку
бацила, чамац се опасно
љуљао без
весала и лађара;
пијавице се
из воде грохотом
смејаху.
И бол има
мати осмехнуту.
Кад умине.
|
Mikor eltávozik
Tenyeremet
a viasz
nem
egyszer égette,
felebarátaimat
tömjénnel
idéztem.
Reggelenként,
mikor a mérleg
kinevette
a tisztességet,
a
hazugság magát palásttal takarta.
A
feneketlen mélység
palástjával.
Az
esésnek is meg van a maga szépsége.
Mikor
felállsz.
Nem
egyszer, bennem, a látszólag
egészben,
ropogtak a megmaradt
csontok,
a rút varjakat
mosollyal
riasztottam,
hogy a
véres lépteket mások ne
lássák.
A
sikoly is jegyzi az egyházi ének örömét.
Mikor elcsendesedik.
Őseim a partról nem egyszer
térítettek vissza, a folyóba érmeket
dobáltam, a csónak evező és kormányos
nélkül veszélyesen imbolygott;
a vízben piócák
röhögtek.
A kínnak
is van mosolygós anyja.
Mikor
eltávozik.
Fordította:
Fehér Illés
|
Izvor:
Валентина Новковић: Небогледни пев АСоглас д.о.о. Зворник, 2022. стр. 9.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése