Valentina Novković
Beograd, 16. 05. 1973. –
Милост
Препознаје ли
хук неодговора
окот риђе
лисице,
поклекне ли
гора кад јој с леђа
прилазиш?
Ако јеком не
откликнеш, може ли те земља
на плећима
понети, ако путем не коракнеш,
може ли те
небо међ своје сврстати?
Вишак сам у
речима што се на
муцање
ослањају, у редовима
за место
умањена, смешно
гиздава у
очима што једну боју препознају,
чуварка
огњишта које ватром неће
запламсати.
Каприци,
нашивци, заџепци ничему
корисни као
уходана војска марширају,
у локвама се
очаја огледају, новојутра
очекују што ће
их с векнама милости
послужити.
Недовршено
плетиво мустрама се опире,
како најежен у
крајеве што с маслинама
древнују?
Izvor: Валентина Новковић:
Небогледни пев АСоглас д.о.о. Зворник, 2022. стр. 9.
Kegyelem
Felismeri-e a vörös róka fiadzása
a nem-válasz huhogását,
megroggyan-e a hegy, ha hátulról
lépsz hozzá?
Ha jajszóval nem kiáltasz vissza, vállán a föld
képes lesz-e magával vinni, ha út közben nem lépsz,
képes lesz-e a menny sorai közé befogadni?
A dadogásra támaszkodó szavakban
a felesleg, a sorokban
a kicsinyítés helye vagyok, az egy színt felismerők
szemében a nevetségesen ékes és
a tűzhely lángra nem lobbanó
őre is én vagyok.
A semmire se való szeszélyek, foltok,
mellékzsebek gyakorlott katonaságként menetelnek,
a tócsákban iszonnyal szembesülnek,
a kegyelem kenyerét az új reggeltől
várják.
A befejezetlen kötés mintákkal lázad,
ahogy az olajfákkal együtt vénülők
libabőrrel?
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése