Risto Vasilevski
Nakolets, 31. januar 1943. –
 
  | Кажа
  о једној жени
 Лежала је нага на ужареном песку
 удаљена од мноштва гласова
 с мора и копна
 листала китњасту књигу
 
 Тело јој је усијавало сунце
 и мрешкало се на светлости
 као слап пречисте планинске воде
 
 Набрајао сам имена
 којима бих је могао дозвати
 покушавао немушто
 да зароним у њене мисли
 упућивао таласне додире
 њеним најнежнијим местима
 које не могу да издрже
 а да се не одају
 ако их имало дотичу
 
 Она се није бранила
 али је тајила знаке
 да јој годи моја близина
 
 Тек пред залазак сунца
 кад се моја сенка сасвим издужила
 
 и покрила сву њену лепоту
 окренула се
 загонетно осмехнула
 замрешкала другом
 страном тела
 
 Као да је осетила стисак
 мојих руку на дојкама
 полен даха на устима
 да би се охладила од њих
 загазила је у позну воду
 запловила ка пучини
 
 Оданде је стизао
 само ромор воде
 и запљускивао
 читаво моје биће
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 | Mese egy asszonyról
 Meztelenül feküdt a forró
  homokon
 messze a tengerről és a szárazföldről
 jövő hangoktól
 tarka könyvet lapozott
 
 Napsugarakkal takart teste
 a fényben tiszta
 vízesésként hullámzott.
 
 Neveket soroltam
 melyekkel szólíthatnám
 gondolataiba némán
 próbáltam merülni
 leggyengédebb testrészeire
 amelyek a kísértésnek
 ha egyáltalán létezik
 képtelek ellenállni
 érintés-hullámokat küldtem
 
 Nem védekezett
 de titkolta
 hogy közellétemet elfogadja
 
 Csak napnyugtakor
 mikor árnyékom egészen
  megnyúlva
 
 szépségét betakarta
 fordult meg
 titokzatosan elmosolyodott
 teste másik felével
 mozdult
 
 Mintha mellén tenyerem
 érintését ajkán a virágpor
 leheletét érezte volna
 hogy ezektől megszabaduljon
 a már hűvös vízbe gázolt
 a nyílt tenger felé úszott
 
 Onnan mindössze
 vízmoraj érkezett
 és egész lényemet
 csapdosta
 
 Fordította: Fehér Illés
 | 
Izvor: autor
 
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése