Živko Nikolić
Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –
Арабеска Свом псићу тепа:
Мило моје и још му каже
шапатом да је ружа
румена а псић само склапа
уво и лиже јој
длан. Потом гледа као
да очекује да мува буде
мајушна кост. Она га уза
се привије, она га високо
уздигне и каже нахереној
комшиници да је он њена
најдража арабеска. А арабеска и
даље муву гледа, прати је,
увом цимне, и друго увис
подигне, а ни реп јој
не мирује. 1–16. 6. 2016.
Београд
|
Az arabeszk Kutyusának gügyög: Kedvesem és még suttogva hozzáteszi, piros a rózsa, de a kutyus csak füleit
lógatja és tenyerét nyalja. Majd úgy néz mintha várná, hogy a légy kicsi csonttá
váljon. A nő magához öleli, a magasba emeli és a szomszédasszonynak mondja, a legkedvesebb arabeszkje. Az arabeszk meg csak a
legyet nézi, követi, egyik fülével integet, a másikat felemeli, de a farka sem nyugszik. Belgrád, 2016. 6. 1-16. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Живко Николић: Одбегле
слике, Смедеревска
песничка јесен, 2021. стр. 25.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése