Biljana Milovanović Živak Požarevac, 7. mart
1972. –
Страх од струга, други део
После двадесет година
На
прослави Дана школе
На
којој сам почасни гост
Командант
је весео таман толико
Да му
рука падне на моје раме.
Као да
смо мокра браћа која управо
Излазе
из кафане, па каже:
„Честитам
ти награду! Драго ми је што си
Тако
успешна. А ја сам те малтретирао.
После
ми је било жао. Било ми је жао.”
И
гледа у мене, сада као дечак
Који
није успео да изврши наређење
Да
изриба каду у купатилу тог истог Команданта
И
потом због тога бива стрељан.
П.c.
Ја сам
му одавно опростила,
Али
мој Лирски Субјект – није.
Izvor:
Биљана Миловановић
Живак: Лирско
копиле и баба-тетке,
Центар за културу, Пожаревац, 2019.
Félelem az esztergától, második rész
Húsz év után
Az Iskolanap ünnepségén,
Melyen díszvendég vagyok,
A Parancsnok éppen annyira vidám,
Hogy karja vállamra essen.
Mintha testi-lelki barátok
lennénk, akik éppen most
Jönnek ki a kávéházból és mondja:
„Kitüntetésedhez gratulálok! Örülök, hogy
Ilyen sikeres vagy. Én meg
sanyargattalak.
Azóta megbántam. Tényleg megbántam.”
Engem néz, most kisgyerekként,
mint
Akinek a parancsot nem sikerült
végrehajtani, miszerint
Ugyanazon Parancsnok kádját a
fürdőszobában nem mosta ki,
És ezért kivégezték.
P. s.
Én már rég megbocsátottam,
De Lírai Énem – nem.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése