Kajoko Jamasaki Kanazava,
14. septembar 1956. –
Пешчаник,
рука Падамо
тихо. Зрна смо песка. Падамо,
бледорумени. Рај и
пакао су затворени у
стаклену посуду. Када
последње зрно падне, рај
остаје празан. Наш
мук, започет у паклу, не занима
никог. Али,
када невидљива рука обрне
пешчаник, рај и
пакао у
трену се замене. Падамо
журно, меримо време, заробљено
у стаклу, што се слива
ка паклу. Падамо
нечујно, зрна смо финог песка.
|
Homokóra, kar Zuhanunk. Homokszemcsék
vagyunk. Sápadt-kipirulva zuhanunk. A menny és a pokol üvegházba zárt. Mikor az utolsó szemcse is
kihull, üres marad a menny. Szótlanságunk, a pokolban
kezdett, senkit sem érdekel. De, ha egy láthatatlan kar a homokórát megfordítja, a menny és a pokol, egy pillanat alatt, helyet
cserél. Sietünk, zuhanunk, a
pokolra nyíló üvegházba zártan, időt mérünk. Zuhanunk, finom homokszemcsék vagyunk. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Кајоко Јамасаки: こどものいる情景 – Призор са децом, Меридијани, Смедеревска песничка јесен, 2023.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése